Средњи вијек

Римско доба настаје у унутрашњости Босне, стварно тек када је угушен велики Илирски устанак. На гласиначком простору утицај римске културе је незнатан. Већи дио Гласинца је прекопан и није откривена ни једно римско насеље. За вријеме римске владавине у бившим илирским покрајинама уведени су римски ред и безбиједност а насеља су се спуштакла у равнице. Напријед је речено да је преко Гласинца водио један пут према Зворнику, а на мјесту данашње Рогатице била је нека римска колонија.

Послије подјеле Римског царства (395.године нове нере), Босна је потпала под Западно које се није одржало. Постојало је само 81. годину, односно, пропало је 476. године. Од петог до седмог вијека нове ере у Босни се смјењују разни народи. Да ли је неки од њих, нарочито Готи, дуже боравио на Гласинцу, нема никаквих података.

Послије кратке владавине Источних Гота, наше земље су у 6. вијеку дошле под Византију и под њеном врховном влашћу остале неколико вијекова. Међутим, утицај Рима се и даље осјећао на овом простору, огледајући се, прије свега, у духовном и културном погледу. Тридесетих година 6.вијека, када је најмоћнији византијски цар Јустинијан I, почињао своје ратовање на многим странама ондашњег свијета, а све у намјери да обнови некадашње Римско царство, почела су кроз недовољно заштићене сјеверне границе продирати словенска племена. Њих су са сјеверних подручја потискивали источни народи, нарочито, Хуни. У том општем метежу и помијерању народа у Средњој Европи, Словени су надирали према плодним и богатим котлинама Дунава и Саве. Помјерања Словенских племена започела су још у 4. вијеку, настављена су у 5., а већ у 6. насељавају лијеву обалу Дунава.

Идући преко бијела свијета до наших крајева, Словени су морали бити чврсто организовани. Таква племенска организација остала је и овдје. Област коју су заузели била је једна племенска јединица, звана жупа. Може се предпоставити да се та жупа од почетка звала Врхбосна, али ово име није познато прије 1244. године . Жупа се дијели на сеоске општине (васи), а ове на села. Историја жупе Врхбосне од 7. До 10. стољећа остала је непозната. Тек средином 10. вијека, византијски цар Константин Порфирогенет спомиње земљу Босну и у њој град Катера. Сматра се да је име Катера сачувано у имену Которица, изнад кога се диже брдо Градац, на коме се виде остаци једног града, настањеног у праисторијско и римско доба.

Наши преци, који су живјели у овим крајевима, остали су кроз више вијекова одани својој многобожачкој вјери коју су донијели из прадомовине. Затечени Романи (наши преци су их звали Власи) остали су и даље хришћани. Вјеровати је да су они дјеловали на наше претке да приме хриштанство. Народ из жупе Врхбосне, којој је припадало и подручје Сокоца, почео је примати нову вјеру у другој половини 9. вијека. Примање хришћанства у овим крајевима потрајало је дуже времена. Стара вјера, чији обреди и до дан данас нису исчезли, повлачила се још дуго времена.

Даљу судбину овај крај дијелио је са осталом Босном, која је у 11. вијеку саставни дио краљевине Дукље, од које је у црквени пословима била зависна. У име дукљанског краља Бодина, Босном је управљао кнез Стефан. У 12. стољећу почиње стварање босанске бановине која је једно вријеме била зависна од Угарске. Полотичко сједиште те бановине је код Високог, а у Врхбосни је остало црквено сједиште.

Негдје у 14. вијеку жупа Врхбосна је припала Рађену Јабланићу и његовом сину Павлу по коме су се његови потомци назвали Павловићи. Када је била у пуној снази, породица Павловића је држала цијелу источну Босну, до развођа између ријека Босне и Криваје, на југу до Дрине и Лима. Највећи дио државе звао се Кнежина Борач. У Кнежини су биле жупе: Борач, Бродар, Вишеград, Добрун, Хртар, Вратар, Студена, Оловци и Осат. Други дио државе Павловића сачињавали су: Врхбосна, Бистрица, Осаница и Драмешин.

Од босанских владара из средњег вијека најдубљи траг оставили су Бан Кулин који је владао овим крајевима од 1180. до 1204. и Твртко I Котроманић (владао Босном од 1353. до 1391.) најмоћнији босански владар у њеној историји. Мудар, храбар, увиђаван, моћан, праведан. На ввласт је дошао врло млад, са неких 17 година, али је од првих корака показао да има вољу и способност за велики задатак који му је историја донијела. Био је син Ладислава Котроманића и Јелене Шубић. Његова бака Јелисавета била је из лозе Немањића. По бабиној линији Твртко је претендовцао на круну Немањића и он је 1377. године у манастиру Милошева, на гробу Светог Саве, ставио краљевску круну и узео титулу „Краљ Србљем, Босне, Приморју, Хумској земљи , Доњим крајем, Западним странама, Усори, Соли и Подрињу“.

Твртко је осјећао понос што припада славној лози Немањића. Када су Турци напали на кнеза Лазара, он му братски пружа руку и шаље свог најспособнијег војводу са војском Влатка Вуковића, да се бори на Косову пољу, 1389. године. Послије Лазареве погибије он није учинио ништа да би ослабио положај његових насљедника.

Босна се послије Тврткове смрти (живио је 53 године) нашла између два велика непријатеља – Мађара и Турака. Неће проћи много времена када ће, истрзана унутрашњим борбама Босна изгубити своју државну егзистенцију.

О Гласинцу у средњем вијеку др Миленко Филиповић пише: „Мало се може говорити о Гласинцу у српском средњем веку пре 15. стољећа јер су писани извори из тог периода веома оскудни. На Гласинцу није било у то вријеме никаквог значајног рударског, или трговачког мјеста, као што су били Врхбосна, Подвисоки, Фојница, Крешево, Олово, Сребреница…о којима је остало доста вести у домаћим и дубровачким изворима. О Гласинцу има само неколико писанијх података из прве половине 15. века , а ти подаци нису довољни да покажу какве су биле етничке прилике на Гласинцу тог времена…

…Константин Јуричек је најпре нашао два податка по којима је утврдио да је на Гласинцу била царина, која се помиње 1429. и 1430. године. Послије тога , у судским и нотарским списима у Дубровнику нашао је још десет података из времена 1401-1430…

…Вероватно је код гласиначке цркве која се често помиње у тим списима, била и царина, која се помиње 1428. и 1430. када су се Дубровчани жалили Сандаљу због те и због неких других царина. Према томе, мало је вероватно да је Гласинац у то време, иако је био у непосредној близини Борча, средишта Павловића, био у рукама или у зависности од њихова противника војводе Сандаља…

Изгледа да су поносиоци који се помињу у исписима из дубровачког архива били са Гласинца, или из његове близине. Они су преносили робу до Дубровника, а у повратку само до Гласинца, до својих кућа и ту их смењивали други поносиоци. Помиње се неколико Влаха поносника, који ће носити робу на Гласинац. Најважнији је помен Влаха Дубравка Милићевића, који се објављеним белешкама помиње три пута 1426. и 1428. године. Први пут, 30. децембра 1426. записан је као „слуга“ војводе Радослава Павловића, који ће пренети девет товара платна до Гласинца, а 12. јануара 1428. записано је за њега да је из катуна Првотњића и да ће носити до Гласинца робу Д. Гучевића и другова у каравану који иде у Подзворник. Он и августа исте године преноси робу до Гласинца. Пошто је он био поданик војводе Радослава Павловића и тако често иде у Дубровник и натраг, несумњиво је и његов катун био близу Црквине на Гласинцу, или око Борча, односно Праче. И 1404.прносио је робу до Гласинца један Влах из истог катуна. Према томе, Првотњићи би били један катун гласиначких Влаха. Помиње се још један катун: 1406. носио је робу до Мокрог један Влах из катуна Регоја. Вјероватно је тај катун био негдје на Романији или у близини…

(Др Миленко С. Филиповић: Гласинац-Анттропогеографско-етнолошка расправа-23. октобар 1948.године).

Према напријед наведеним подацима, средњовјковни становници Гласинца бавили су се сточарством и поносништвом. Њих Дубровчани зову Власима. Међутим, они носе српска имена и презимена и то су били Срби. Ако је на Гласинцу било правих Влаха они су у првој половини 15. стољећа били сасвим посрбљени. Доктор Филиповић каже да постоје докази да је на Гласинцу и околини у средњем вијеку било правих Влаха. Главно становништво Гласинца, у познијем средњем вијеку, били су Срби православне вјере.