Романије - Љубав побјеђује! За вријеме градње пута од Сокоца ка Рогатици преко Гласинца 1880. откривене су бројне градине и громиле , а у њима богат археолошки материјал. У ствари, откривена је једна до тада непозната култура – величанствена Гласиначка култура која припада старијем жељезном добу – Халштату. Носиоци те културе били су Илири.
Међу драгоцјеним археолошким материјалом тада су пронађени један врч и једна колица – кадионица у облику птице на четири точка. Све што је пронађено до 1886. године однесено је у Бечки музеј.
Послије те године Босанска влада прузима откопавања на Гласинцу и тај посао се обавља систематично од 1888. и све до 1897. Радило се са доста ентузијазма. Пронађени материјал је систематизован и проучаван, а резултати су објављени у „Гласнику Земаљског музеја“ у Сарајеву. Ископавања је било повремено све до 1911. и у тим радовима истакли су се др Ђуро Трухелка, Ђорђе Станимировић, Фрањо Фиала, затим др Хампел (из Будимпеште), др Хернес. Сви предмети који су тада пронађени чувају се у Земаљском музеју у Сарајеву.
Истраживања на Гласинцу и околини открила су да је ту стољећима живио народ или племе које је имало врло развијену културу. Током тих првих истраживања није било ријешено главно питање – њено поријекло и њени односи са културама сусједних области. Тим питањема, неколико деценија касније, озбиљније се позабавио наш истакнути етнолог, историчар и публициста др Миленко Филиповић. Он је проучавао етничку прошлост Гласинца и о томе је написао вриједну књигу.
Гласиначке градине распоређене су кружно по оквиру Гласинца и подизане су на узвишењима. На сјеверу и на југоистоку је већи број градина концентрисано. То су њихови градитељи чинили из безбједоносних разлога, јер је на тим странама лакши приступ на Гласинац, од Кнежине и из Долине Праче . градине су подизане у облику круга, или вијенца. Тај бедем је често са спољашње стране опасан и другим бедемом па је тако градина постала тврђавом. Зависно од конфигурације терена градине су имале различит облик. Неке су биле овалне, неке у облику полукруга, два полукруга, некада неправилног облика. Различите су величине, пречиника 25 до 100 метара. На Гласинцу и његовом ободу су познате градине: Буковик, Палеж, Присојска коса (са два града), Шахински град код Шахбеговића, Градина над Борјом, Расовача код Видрића, Котариште код Кошутице, Маргетићи, Лазница, Градац над Оскопљем, Пенковићи (двије градине), Ковање, Кусаче (двије градине), Витањ, Хрељин град на Плијеши, Буљуквина, Велико брдо (двије градине), Плијеш изнад Громила, Пуховац, Грдац код Сокоца, Миошићи…
Централни положај имала је градина на Грацу ( на Сокоцу). На мјесту те градине подигнута је православна црква. Од осталих градина истиче се градина на Пуховцу, која је била опасана двоструким зидом. Једна од најтврђих градина била је између Новосеоца и Бјелосављевића. Најзанимљивији је Хрељин град код Читлука; четвртастог је облика, са улазом с јужне стране који је посебно утврђен.
Као по неком правилу, скоро уз сваку градину налази се и праистиријска некропола. Свака градина са некрополом представља траг једног насеља, или мање групе насеља. Градине нису подизане само ради одбране, оне су истовремено биле и људска станишта.
За науку су значајније громиле, има их много више од градина и садрже у себи богат материјал који говори о високом културном развоју праисторијских становника гласинца. Громиле су најгушће и највише их има на Гласинцу, а распрострањене су од Романије до Дрине, Копита и Праче.
У почетку истраживања Гласиначке културе, научници су били одушевљени и у том усхићењу сматрали су да их има 100.000. Након вишегодишњих истраживања та бројка је ублажена и научници су закључили да их има око 20.000. Чувени археолог Фрањо Фиала сматра да је на простору Гласиначке културе живјело око 10.000 становника. Гласиначка култура трајала је око 600 година, од 900. до 300. прије нове ере. Гласиначке громиле су биле различите величине од 5 до 30 метара а високе од пола до три метра.
Откопане гласиначке громиле дале су науци значајну грађу. Предмети из громила су од различитог материјала : бронзе, сребра, ћилибара, жељеза, стакла. Жељезни предмети су најкарактеристичнији за Гчласиначку културу. Припадају старијем жељезном добу – халштатском. Култура старијег жељезног доба на Гласинцу представљена је у чистијем облику него на самом Халштату. На Гласинцу нађени предмети из бронзаног доба су спорадични и увијек везани с громилама, а многи предмети из тога доба израђени су од гвожђа. Нарочито се истичу оружје и накит ( копље, мачеви, кациге, штитови,поћелице, пафте, дугмад, привјесци, фибуле…). Занимљиво је да су у то вријеме Гласинчани добављали ћилибар, стакло , грчко посуђе и оружје. Ово такође потврђује о високој култури тог народа и његовој доброј вези са истакнутим културама тога времена.
Др Миленко Филиповић у својој књизи „Гласинац пише: „ Ни Гласиначка праисторијска култура није била без утицаја са стране и без веза са другим културним областима. Неки облици, а међу њима и најстарији и најљепши тип глсиначке фибуле, упућују на Кавказ. Затим, међу фибулама има и типичних италијанских облика, с друге стране, много је предмета који представљају грчки увоз, који је могао доспјети преко грчких емпорија у Јадранском приморју. Поименице ту спадају коринтска кацига, Арареве громиле, из бронзане посуде из Читлука, Брезја, Илијака, книмиде из Читлука, често нађене посуде у облику скифоса један лијеп сребрени рељеф свиње из Зграђа. Тој групи предмета грчког поријекла треба још додати и привјеске у облику посуде оинохое ( нарочита врста врча за вино). Ако ти предмети баш и нису донијети из Грчке, а она су рађени по угледу на такве предмете у Грчкој.
Носиоци Гласначке културе нису били старосједиоци него досељеници.
Један од доказа за то је – нема прелаза из старијег бронзаног доба, који је у Халштату оштро истакнут. По томе је Ћиро Трухелка закључио да су носиоци Гласиначке културе били Илири. Када су Римљани освојили ове крајеве у њима су затекли Илире који су, према томе, били носиоци Гласиначке културе. Гласиначки Илири су сачињавали посебно племе, Аутаријати. Познато је још неколико илирских племена која су живјела у Босни – Јаподе, Дестијати, Далмати.
Појавом Илира средња Босна, односно сарајевски регион, улази у историјско доба. Они су и раније стигли на Балкан , али прве вијести у нашим крајевима потичу неколико стотина година прије нове ере.
У науци се они сматрају главним представницима и носиоцима халшташке културе на простору БиХ и шире. У сарајевском крају од познатих илирских племена вриједи истаћи Дестијате и Аутаријате. По свој прилици они су се са Римљанима први пут сукобили 34 год прије нове ере. За њих се највише чуло за вријеме великог устанка илирских и панонских племена од 6. до 9. гоине првог вијека нове ере. Илири су били под римском управом од 33.године прије нове ере, имали су неку врсту аутономије, али ниасу били задовоњни нарочито због високог пореза и регрутације мушког становништва за рат против Германа.
Устанак Илира трајао је три године, а Дестијати су били међу првима који су се побунили. Придружили су им се Аутаријати, Далмати, Бреуци, Мезеји, Андезети, Јаподе… Дуго се вјеровало да је центар устанка био на Гласинцу, међутим вођа устанка Батон био је из централне Босне, негдје око Брезе. Устанак је одатле кренуо и обухватао је велики простор, на сјеверу до Фрушке Горе и Сиска на југу до Сплита и југоистоку до данашње обале Албаније. Устаници су имали огромну пјешадију и коњицу, али су Римљани под вођством будућег императора Тиберија послали још веће снаге и послије великих борби устанак је угушен. Батона су Римљани заробили и одвели га у Рим да га показују као трофеј. Остатак живота провео је у заточеништву Равени ( Италија). Као награду за велику побједу Тиберије је још једном проглашен императором и почашћен великом тријуфалном церемонијом.
Када је устанак угушен, Римљани су дефинитивно завладали овим простором. Тада су направили друм који је ишао од Салоне ( Сплита) до једне Дестијатске тврђаве у средњој Босни у дужини од 240 километара. Римљани су придавали велики значај изградњи путева. Касније су почели градити нове друмове, један је водио од Нaроне (код данашњег Метковића) уз Неретву, преко Иван планине, у сарајевски крај, а одатле преко Мокрог и Гласинца, према Дрини у близини Зворника. Било је још римских друмова главних и споредних. У сарајевском крају изграђена је читава мрежа римских путева, што најбоље показује какав су значај Римљани придавали овом подручју.
