Романије - Љубав побјеђује! Послије Kосовске битке Турци су наставили са освајањем српских земаља : крајем 14. вијека проваљивали су у Босну и убрзо завладали неким њеним крајевима, да би коначно оборили босанску државу 1463. године. Двадесетак година раније Гласинац је пао под Турке. Године 1428. отели су Турци од радослава Пасвловића градове Ходиђед и Врхбосну, и три године су од тада, осим кратког прекида у току 1434-1435 стално под Турском влашћу. Ходидјед и Врхбосна су пали послије пада Гласинца. Тим градовима Турци нису могли владати уколико нису имали слободне прилазе, а они су водили преко Романије и Гласинца. Освајање Босне ишло је постепено и завршено је 1463. године. Херцеговином су Турци завладали 1882. и од тада је цијели тај простор потпао под турско ропство које ће трајати све до 1878. године, када ће једног окупатора замијенити други – Аустроугарска која ће нашим крајевима владати пуне четири деценије.
О приликама на Гласинцу, по доласку Турака, др Миленко Филиповић пише:“ Не може се знати ништа о томе какве су биле прилике на Гласинцу у то вријеме када у Босну долазе Турци. Велика прекретница у животу коју представља долазак Турака у Босну, није могла остати без утицаја ни на етничке прилике на Гласинцу. Судећи по оном недовршеном стећку изнад Сокоца, у то вријеме извршена је нека нагла промјена на Гласинцу: или се је становништво у већини само разбегло испред Турака или су га Турци раселили или га је нестало усљед какве епидемије. Прва могућност је највјероватнија, јер су Турци продирали у Босну постепено, а пут у Босну их је водио преко Гласинца и његовим јужним оквиром“.
Претпоставка о расељавању средњовјековног гласиначког становништва налази снажну потврду у опису најстаријег путописца који је у турска времена прошао кроз Босну. То је Словенац Бенедикт Курипешић. Он је прошао кроз Босну 1530. године. У свом путопису он дијели Босну на два дијела : на доњу и горњу Босну. Горња Босна је, по Курипешићу, област од Врхбосне (Сарајева) на исток, све до Звечана или Митровице. И Гласинац је у тој Горњој Босни.
Курипешић је из Сарајева ишао преко Мокрог, Боговићке планине, јужним огранком Гласинца до Рогатице. Он је оставио кратак запис о горњој Босни и каже да у тој области живе Срби и Турци. Срби имају своје свештенике и цркве, али је највише Турака који имају своје тимаре. Турци проводе зулум над Српским народом. Курипешић даље наводи да Босна није добро насељена због честих куга које косе становништво, зато што Срби због силних намета и зулума бјеже и зато што Турци одводе здраву мушку дјецу у јањичаре.
Послије Курипешића нема писаних вијести о Гласинцу готово наредних 130 година. У том периоду извршене су крупне промјене и на Гласинцу. Занимљиво је да су ( послије Курипешића) у току двије године ( 1658. и 1659.), преко Гласинца прошла три путописца, независно један од другога, и сваки је од њих записао по неки значајан детаљ.
У мају 1658. из Сарајева је кренуо француски путописац Кикле. Са својом пратњом прешао је преко Мокрог према Гласинцу. О томе је Кикле писао: „ Од Мокрог смо се почели пењати уз опасну и тешку планину, и ради разбојника којих је пуно, ради тијесних и рђавих путева, ишли смо страшном Романијом. На том путу су дан раније поробљени наши људи. Наша пратња је потиснула хајдуке у густу шуму Романије. Пролазећи даље виђесмо око 30 гробова људи, који су јадно погинули од тих хајдука и мало даље сандук, који су исти обили да отму новац у њему и друге ствари, што су га дан прије проласка нашег отели неким људима.“
Кикле је са пратњом прошао преко села Гласинца у коме је видио једну џамију и хан. У том хану су вечерали и ноћили. Кикле описује Гласинац кратко и неодређено. Пут је наставио даље према Хан Пијеску, Власеници и Зворнику.
Исте године, истим путем, прошао је други француски путописац А. Пуле који је путовао из Дубровника у Београд. Врло кратко описује путовње преко Романије. „ На непун дан хода од Сарајева, већ смо прошли кроз планине. Затим смо стигли у једно пусто село и ту преноћили у кући у којој је прије три недеље све помрло од куге.“
У супротном правцу је путовао турски путописац Евлија Челебија. Он је дошао на Гласинац 1659. идући из Сребренице. За Гласинац каже да је село са 40-50 кућа муслиманских. Ту је оџак звани Хаџи Белта. Идући одатле према западу, околина је врло плодна, богата и обрађена. Одатле су ишли према западу и ушли у шумовите планине, преко кршевитог земљишта и тако стигли у Мокро које је у то вријеме припадало Гласинцу.
Челебија је записао „… У селу Мокро има више ханова, једна џамија и собе за паше. Пет ханова налази се под стијеном Мокро која је позната у Руму (европској Турској), Арабији и Персији. Ахмед – паша је кроз ове стијене провукао четворе кошије и пребацио их на другу страну. Затим смо ишли даље и стигли у Зуков хан…“
Ако се анализирају подаци све тројице поменутих путника за Гласинац почетком друге половине 17. вијека се може рећи да се одржава жив саобраћај у разним правцима. Путници су имали на располагању ханове и беговске оџаке. На Гласинцу је тада било више муслиманских села, а главна су на којима и данас постоје, али углавном са српским становништвом. Пошто је Хаџи Балто био заим, логично је закључити да су његови кметови били у близини, а то значи да је на Гласинцу тада било и православних Срба.
У то вријеме становништво на Гласинцу је страдало од куге и хајдука. Вјероватно да куга од 1658. није била тако страшно јер село код Мачкова хана (које помиње Челебија) постоји и 1660.године. Присуство хајдука на Гласинцу посредно говори о постојању српског становништва на том простору. Хајдуци су углавном били Срби, а ако су на Гласинац долазили из неких других крајева, ту су морали имати јатаке.
Десетак година послије ова три путника преко Гласинца је (1670) прошао неки по имену непознати Рус, иначе, турски заробљеник. Он је оставио само неколико података о свом путу од Сарајева до Београда. Записао је преноћио у Мокром, Мачковцу, Поджепљу, Равни и Сребреници.
У другој половини 17. стољећа на Гласинцу је било неколико угледних муслиманских породица, а појединци из тих породица стизали су на висок положај у Цариграду. Један од њих је Шахин Хасан паша који је 1643. у Цариграду постао капиџијски ћехаја. Он је 1639. постао босански везир и приликом доласка у Сарајево задржао се неколико дана у свом родном мјесту, у Соколовићима. Присуство угледних муслиманских породица на Гласинцу имало је значајан утицај на етничке, вјерске и друштвено- економске односе овог краја.
Историчар др. Владислав Скарић објавио је у „Гласнику Земаљског музеја“ у Сарајеву 1930. године попис босанских спахија који су 1711. били у турској војсци на Пруту. У уводном дијелу овог научног рада Скарић каже: „Прије три године (1927) стекао је архив сарајевског музеја један врло важан историјски докуменат, један попис босанских спахија из 1711.године. У њему се налазе имена великог броја босанских заима и тимарлија заједно са именима њихових главних тимарских села и са сумарним приходима од тимара. Спис је музеј купио у децембру 1927. од Травничанина господина Назмбега Тескереџића. Овај службени спис је доспио у власништво те породице сигурно тако што је један (или више) њих био тескереџија босанске тимартефтерхане у Травнику.
Постанак списа пада у оно вријеме када је Турске 1711. водила рат са Русијом. У ордији на ријеци Пруту одржан је контролни преглед, а овај документ је спис о прегледу…“
Из овог докуменрта дознајемо да се Босански пашалук у то вријеме дијелио на ливе-Босну, Херцеговину, Клис и Зворник.
У попису босанских спахија о коме овдје говоримо Турци нису објавили презимена, већ само имена и њихов приход са тимара, односно зијамета. Наравно, у поменутом спису се не налазе имена свих спахија који су били на простору данашње општине Соколац.
Овај документ је од посебне важности. Међу спахијама било их је неколико који су имали спахилуке на Гласинцу. У спису се нигдје не помиње Гласинац под тимк именом али се спомиње неколико гласиначких села као саставни дијелови тадашњих жипа (мањих дијелова нахија). Помињу се села Кошутица, Брајковићи Трубава, Лазе, Каностревци, Примчићи, Видрићи, Новосеоци, Ракочи, Јакшин До ( село у саставу данашње паљанске општине). Кроз Јакшин До пролази јужна граница Гласинца. Ту има кућа које припадају гласиначким Озерковићима (у којима су некада становали Муслимани).
Дакле, у турској војсци на Пруту 1711. године било је једанаест спахија из осам гласиначких села. Вјероватно је било да све спахије са подручја данашње соколачке општине нису били у војсци. Из овога се може закључити да је Гласинац у то вријеме био насељен претежно Муслиманима.
Др Миленко Филиповић у својој књизи „Гласинац“ пише:
„И један други извор из тог периода говори о многобројности муслимана на Гласинцу. У извештају анононимног писца о Босни (1718-1739) каже да је област Гласинца веома насељена чистим Mуслиманима, међу којима је много племства. То племство је пореклом од православних Срба, па носи тада презимена: Југовићи, Миљковићи, Бранковићи, Филиповићи. Не узимајући у обзир муслимане, аноним вели да у том крају има око 88 хришћанских села.“
Анонимни писац је узео Гласинац у веома широком обиму, више него што данас заузима општина Соколац. У то вријеме Муслимани су били на врхунцу свог ширења, али ће ускоро почети пропадање турског царства и тада ће почети пропадање Муслимана у нашим крајевима.
