Романије - Љубав побјеђује! Соколац, гласиначко-романијски простор, представља значајну тачку на глобусу европске цивилизације. Ово подручје је било дјелимично насељено још у каменом добу што потврђују налази на локалитету Подлипом, у селу Кадића брдо, Мјесна заједница Кнежина. Пронађени су остаци неандерталаца стари око 40 хиљада година. Ово је један од локалитета у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, на којима је пронађена најстарија умјетност, чиме је БиХ сврстана у групу земаља југоисточне Европе, које имају палеолитску умјетност. Истраживања пећине Подлипом показују да је прачовјек насељавао овај простор у дугом временском периоду.
Живот на подручју соколачке општине постојао је у континуитету кроз цијело праисторијско доба, да би свој процват и врхунац достигао у бронзаном и жељезном добу које је у науци познато као Гласиначка култура. Гласинац је једно од најчувенијих праисторијских налазишта у Европи. Више од двадесет хиљада громила на сразмјерно малом простору су појава ријетка у свијету. Због тога је сасвим природно да је Гласинац још у 19. стољећу привукао на себе пажњу научника. Археолошка истраживања која су вршена на Гласинцу обогатила су збирке музеја у Сарајеву и Бечу, а у новије вријеме и у Добоју.
У праисторијском периоду на подручју Гласинца подигнут је велики број градина и громила (хумки) каквих у толиком броју није нађено нигдје на Балканском полуострву. Носиоци Гласиначе културе били су Илири. Када су у претпосљедњој деценији 20. вијека започета опсежна археолошка истраживања на Гласинцу, откривена је једна до тада непозната култура – величанствена Гласиначка култура која се протеже кроз бронзано доба и жељезно доба. Свој врхунац Гласиначка култура достиже у старијем гвозденом добу (Халштату) а протеже се и кроз млађе гвоздено доба – Латенско доба.
Од пронађеног драгоцјеног археолошког материјала на Гласинцу, најзначајнија су чувена – Гласиначка колица. Пронађен је и бронзани накит, оружје и посуђе.
Гласиначка култура завршава се најездом Келта (200. године прије нове ере). Тада је извршена крупна промјена на Гласинцу: нестало је праисторијске гласиначке културе и њених носилаца. Остаци из Латенског доба, које је претходило доласку Римљана у ове крајеве, на Гласинцу су малобројни, што значи да је Гласинац у то вријеме био ријетко насељен и да више ни културно, ни политички, није имао онакав значај какав је имао прије доласка Келта.
Римљани ће завладати овим простором тек на почетку нове ере. Илири су били од 33. године прије нове ере под римском управом, имали су неку врсту аутономије, али нису били задовољни нарочито због високог пореза и регрутације мушког становништва за рат против Германа, па су дигли устанак против Римљана. Дуго се вјеровало да је центар устанка био на Гласинцу. Међутим, вођа устанка Батон био је из централне Босне, негдје око Брезе. Устанак је одатле крену и обухватио је велики простор. Устаници су имали огромну пјешадију и војску, али су Римљани под вођством будућег императора Тиберија, послије великих борби, побиједили и угушили устанак. Тада су Римљани дефинитивно завладали овим простором. Устанак против Римљана био је 6-9. године прије нове ере.
На Гласинцу у римско доба није било никаквог значајног насеља. И о становништву тог времена не зна се готово ништа. Познато је да је кроз овај крај пролазила римска цеста према Зворнику, а на мјесту данашње Рогатице била нека римска колонија.
Подручје Сокоца је и у средњем вијеку било насељено, али се о животу у овом крају све до друге половине средњег вијека мало зна. Доласком Словена у наше крајеве на Гласинцу је све оживјело. Народ је почео примати хришћанску вјеру у другој половини 9. вијека. Примање хришћанства у овим крајевима потрајало је дуже времена.
Даљу судбину овај крај дијели са осталом Босном, која у 11. стољећу постаје саставни дио Дукље, од које је у црквеним пословима била зависна. Босна ће свој економски и политички врхунац достићи за вријеме Твртка I Котроманића (владао Босном 1353-1391). У то вријеме данашњи соколачки крај припадао је земљи Павловића, све до пада Босне под турску управу – 1463. године. За вријеме Павловића на соколачком простору развила су се бројна села, о чему нам свједоче некрополе стећака, тих величанствених споменика српске културе тога времена.
Током вишевјековне турске владавине Босном, Соколац је пролазио кроз бурна времена. Био је то најтежи период наше историје, када је српски народ више од 400 година био обесправљен и трпио невиђени зулум. Вршено је насилно пресељавање српског становништва на друга подручја, у соколачки крај су досељавали Срби из Старе Херцеговине и Црне Горе, и ми смо данас њихови потомци. Турци су вршили насилно потурчавање српског народа и одвођење наше мушке дјеце у јањичаре, у Цариград. Тај тешки „данак у крви“ трајао је вијекова, али се српски народ није дао покорити ни физички, ни духовно. У њему је увијек пламтјела ватра слободе и никада није поклекао духом, сачувао је своју вјеру, своју традицију, своје достојанство и своју част.
О тим тешким страдањима нашег народа у турском ропству свједочио је француски путописац А. Шомет-Дефосе, који је 1807. и 1808. путовао нашим крајевима. Он је 1809. написао књигу Путовање по Босни. Чувени писац и дипломата видио је својим очима таква турска злодјела да се над њима згражавао и поједине детаље једноставно није могао написати.
У тим тешким временима јављају се хајдуци који су се борили против турског зулума и настојали да заштите српски народ. Били су добро организовани у чете, у којима је владала гвоздена дисциплина. Хајдучке вође су често били организатори и носиоци правих устанака. Од бројних легендарних хајдука, који су војевали по Романији, у народу је највећу славу стекао Старина Новак, историјска личност из друге половине 16. вијека.
Робовање под Турцима завршило се новом окупацијом Босне и Херцеговине, коју је 1878. извршила Аустроугарска. Овај крај је тада добио новог господара, ништа мање окрутног и силног. Аустроугарска владавина овдје трајала је 40 година и завршила се Првим свјетским ратом. Тада је српски народ, послије готово 500 година проведених у ропству, коначно доживио слободу. Створена је заједничка држава (прва Југославија) која ће се распасти у крвавом грађанском рату 1992. године.
Срби ће у 20. стољећу проживјети три рата и велика страдања, да би у Дејтону (1995) била званично призната Република Српска, која се рађала у одбрамбено-отаџбинском рату (1992-1995) који је у БиХ водио српски народ. У том периоду Соколац је, као и увијек, био бастион слободе и херојства. Као у свим ратовима у 20. вијеку, дао је велике, огромне жртве, најбоље синове који су своје животе положили у темеље Републике Српске. Српски народ је, предвођен Српском демократском странком (СДС), био јединственији него икада кроз своју историју и на том јединству је извојевао слободу и створио Републику Српску.
Послије Дејтона и великог егзодуса сарајевских Срба, којима је Соколац пружио братску помоћ и утјеху, живот на овом подручју је почео лагано да се нормализује. Иако у врло тешким економским условима, Соколац иде напријед, постиже запажене резултате у обнови и изградњи инфраструктуре, развоју школства, здравства, културе, спорта… Соколац је прави спортски феномен; момци и дјевојке из нашег краја постижу изванредне резултате на такмичењима широм Републике Српске, Босне и Херцеговине, бивше Југославије и Балкана. Постао је град и младих академаца, а многи соколачки момци и дјевојке су угледни професори, инжењери, љекари, економисти, правници, научни радници.
Соколац је у 20. стољећу израстао у јединствен град-споменик о чему најбоље свједоче наше светиње – Српско војничко спомен-гробље Нови Зејтинлик, Манастир Светог великомученика Георгија на Равној Романији, Споменик борцима отаџбинског рата (1992-1995), Парк бораца Романије, Парк солунских бораца и многа друга спомен обиљежја. На Романији и Гласинцу је историја на сваком кораку, свака кућа, свако стабло, поток, ријека, камен свједоци су јуначке историје потомака Старине Новака.
Због свега наведеног, портал „Соколац срце Романије“ ће уз помоћ архивске грађе и прије свега монографије „Соколац срце Романије“ аутора Милана Ждрала, покушати на вјеран начин одсликати живот соколачког краја, од најстаријих времена до данас. Ова монографија захтијевала је дуготрајан истраживачки рад, вишеструко и стрпљиво провјеравање чињеница, да би се садржај, већ добро утонуо у маглу заборава, освијетлио и постао приступачан савременом читаоцу.
У рубрици „Срце Романије“ открићемо вам неке до сада оригиналне документе о прошлости нашег краја, који сами по себи имају велику вриједност и свједоче о развоју овог подручја у периоду од доласка Аустроугарске у Босне и Херцеговину.
