Бранков мост у Београду, и 20.априла 1999.године, био је мјесто окупљања Београђана, српских родољуба и патриота Србије, Црне Горе и Републике Српске, да тијелима чувају ову прелијепу грађевину од злочиначких напада НАТО бомбардера. Са Београђанима, док су непрекидно надлијетали непријатељски авиони, били су Романијци, Крајишници, Црногорци, гости из Грчке, Русије…
На импровизованој бини смјењивали су се пјевачи, пјесници, глумци, говорници, који су у престоницу стигли из свих крајева да пренесу мисли и жеље свеколиког српског народа и свих људи здравог разума и добре воље. Играло се црногорско и ужичко коло и пјевала романијска пјесма, а народни гуслари враћали су сјећања на славна времена и јунаке.
Посебно топао пријем, Београђани су припремили Романијцима чији је одлазак на Бранков мост организовала Борачка организација општине Соколац. Са инвалидима и члановима породица погинулих бораца са Романије и Гласинца били су борци и омладина, али и они што запамтише страхоте Другог свјетског рата и преживјеше страдања отаџбинског рата у коме се родила Република Српска. Уз поздраве и исказану подршку Сокочани су у главни град српства понијели и дарове за једну од јединица Војске Југославије.
За говорницом, у име Романије, праћен поклицима Србији и Југославији, појавио се предсједник Борачке организације Милош Делић, који је кратко говорио а много тога рекао.
– Доносим вам поздраве и поруке поносне Романије, Српског Сарајева, Републике Српске… Не дајте да вас покоре као што су то нама урадили. Не дајте да вам смјењују предсједнике и ратне команданте, да прогањају и хапсе угледне Србе… Сви смо уз вас, издржите. Живјела јуначка српска војска. Живјела Србија. Живјела Југославија. Живио читав српски народ.
Док Романијци пјевају пјесме слободи и јунаштву уз пратњу гусала народног гуслара Срђана Трифковића биљежили смо реаговања.
– Дошао сам да помогнем нашој браћи. Осјећао сам шта нам се спрема још давне године када сам војску служио у Сплиту. Тада сам гледао шаховницу и НДХ са високо подигнутом српском заставом, каже Томо.
– Побједа је наша, а ово што су нама зликовци учинили дебело ће платити. Нисмо ми заборавили ни злочине што нам учинише у Другом свјетском рату, говори старина Богдан.
Са сузама у очива средовјечни Београђанин дочекује Романијце.
– Хвала вам, браћо. Знам да нас нисте заборавили исто као што ја никада нећу заборавити јануар 1943.године када је на Сокоцу рањен мој отац.
– Поносан сам на своје Романијце, на свој народ. Много сам тога написао а још више имам о чему писати, са поносом говори Романијац Јово, који деценијама живи у Београду.
– Крајина ће поново бити наша. Даће Бог па ћемо ускоро сви Срби бити у једној држави. Од 1992. године три сам пута селио. Надам се да ћу и четврти пут али у своју Книнску Крајину, са сјетом, дрхтавим гласом, казује старина Десница.
Са каквим осјећањима и порукама Срби долазе на Бранков мост, друге мостове и света мјеста, можда најбоље говоре ријечи народног гуслара Бранка Ђукића из Васојевића који без предаха у свом стилу рече:
– E, да Бог да Дрина вода за навијек пресушила и мостове све на Дрини божја сила порушила, па да могу Срби прећи ту границу гдје год желе, да се једном за навијек српска браћа на дијеле.
