Прота Миомир Зекић, бивши старјешина Храма Успенија Пресвете Богородице на Палама, рекао је данас Срни да му још није јасно зашто су се припадници тадашњег СФОР-а 1. априла 2004. године немилосрдно обрушили на свештенство ове цркве, а посебно на проту Јеремију Старовлаха и његовог сина вјероучитеља Александра којима су нанијели тешке тјелесне повреде, опасне по живот.
“Тај догађај је и дан данас за нас нерјешива енигма”, рекао је Зекић, умировљени протојереј ставрофор Српске православне цркве.
Он је истакао да нико до сада није рекао због чега је свештенство нападнуто и шта је био разлог за тај вандалски чин.
“Обраћао сам се писаним путем ЕУФОР-у у Сарајеву с питањем шта је то била наша кривица, али одговор никад није стигао. Обраћали смо се и земљама чланицама ЕУФОР-а чији су припадници учествовали у тој нечовјечној акцији, и једино су нам Мађари одговорили да нису учествовали у тој акцији, иако су били дио контигента тадашњег СФОР-а стационираног у Сарајеву”, рекао је Зекић.
Он је истакао да за изостанак адекватне реакције тадашњих власти Републике Српске “нема коментар”.
“Убијеђен сам и данас да то странци нису могли да ураде без помоћи домаћих, да ли политичара, да ли неких обавјештајних служби, или нечег другог није ми познато. Али, да их неко наведе да иду баш на парохијски дом у Палама, да ту туку свештенике Српске православне цркве – није ми баш јасно зашто? И нико нам никада није рекао зашто се то десило”, прича прота Зекић.
Он се присјећа да тадашња власт ништа није учинила да помогне обнови разваљеног и девастираног Парохијског дома.
Зашто је изостала помоћ домаћих власти?
“Ма, да су бар један ексер заковали, па да кажу ‘ово вам је од ове власти’, ниједан. Ама баш ништа. Црква онаква каква је била и прије рата и послије рата је остала иста, а све што је додатно урађено, урађено је захваљујући нашим властитим црквеним средствима, нашим вриједним парохијанима, честитим домаћинима”, нагласио је прота Зекић.
Према његовим ријечима, Парохијски дом на Палама изграђен је заоставштином покојног проте Драге Савића који није желио да узме паре, него је рекао да се, кад цркви буде требало, да новац од одузетог црквеног земљишта.
“А, што се тиче цркве, ама баш ништа нам није дато, осим прилога наших вјерујућих парохијана и добрих српских домаћина са којима смо заједно радили на послијератном подизању њихових породица и изградњи и афирмацији наше општине, тадашњег Српског Сарајева и Републике Српске”, навео је прота Зекић.
Небројено пута су, нагласио је прота Зекић, његове колеге свештеници и он заједно са људима добре воље, честитим српским домаћинима, обилазили српске породице које живе у тешким егзистенцијалним условима, не само поводом православних празника Божића и Васкрса, него увијек када би то било неопходно.
“Помоћи од политике у том времену није било, а шта је крајњи циљ свега тога, то ми никада није било јасно нити ће ми бити јасно”, закључио је прота Зекић изјаву Срни.
Седамнаест година енигме
Ове године навршава се 17 година откако су у ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године припадници НАТО-а и тадашњег СФОР-а на Палама ударили на један од темеља српског народа – његову православну цркву и њено свештенство.
Они који су у име УН требало тада да штите мир и све грађане на простору БиХ готово на смрт претукли су православног свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина вјероучитеља Александра, друге свештенике и њихове породице малтретирали, а зграду Парохијског дома у којој су се налазили њихови станови оскрнавили и демолирали.
Срећу да прођу са лакшим тјелесним повредама имали су свештеници Миомир Зекић и Слободан Лубарда, тадашњи ђакон, а сада свештеник на Сокоцу Младен Видаковић и њихове породице.
Овој бруталној агресорској акцији додатну злочиначку димензију даје чињеница да је почињена у вријеме поста, уочи највећег хришћанског празника – Васкрса.
Брутални десант на Пале
На Пале је тада извршен класични десант. Хеликоптери са војницима спустили су се на оближњи фудбалски стадион, а у кругу од 100 метара од Парохијског дома било је забрањено свако кретање свима осим припадницима мултинационалних снага.
Ко год се у том тренутку кретао на том подручју био је дочекан на кундак или упереном пушчаном цијеви са метком у њој.
У извјештају о страдању породице Старовлах, објављеном на интернет страници Митрополије дабробосанске, наводи се да су војници САД, Велике Британије и Словеније око један час послије поноћи, уз употребу силе, ватреног оружја и експлозива упали у Парохијски дом, који се налази поред Храма Успења Пресвете Богородице, а потом и у станове свештеника Старовлаха и Зекића, који су се налазили изнад просторија Парохијског дома.
Војници СФОР-а су експлозивом разнијели врата Парохијског дома, а потом и врата два стана која су се налазила изнад, у којима су живјели свештеници Старовлах и Зекић са својом породицама.
Непосредно по упаду у стан Старовлаха, војници су Јеремијину супругу Виторку затворили у собу, а њега и сина Александра почели брутално да туку. Александар, који се опорављао од операције жучи, од силине удараца пао је у кому.
Војници СФОР-а упали су и у стан свештеника Зекића, који се налази поред стана Старовлаха, а један од њих је на њега пуцао из пушке. Зекић и његова супруга убрзо су били везани и остављени да леже лицем окренутим ка поду. Отац Зекић је више пута губио свијест.
Током акције, војници СФОР-а ушли су и у кућу поред Парохијског дома у којој су живјели свештеник Слободан Лубарда и ђакон Младен Видаковић.
Ђакон Младен је том приликом доживио стрес јер га је СФОР-ов војник прибио уз зид са упереном пушком, док су други војници пушкама циљали у кревет у којем је лежала ђаконова супруга са дјететом од 22 мјесеца.
Након једночасовног иживљавања, припадници мултинационалних снага су тешко повријеђене Старовлахе хеликоптером пребацили у болницу у Тузлу. Полумртва тијела само су унијели у болницу, спустили их на под ходника, након чега су напустили ову здравствену установу.
Медицинско особље, све до телефонског позива Виторке Старовлах, није знало о каквим је пацијентима ријеч и ко су они.
Лажна оправдања међународних снага
Иако су припадници мултинационалних снага тврдили да су Старовласи повреде добили од детонације динамита, медицинским налазима утврђено је да су брутално испребијани.
Више високостручних медицинских екипа из Тузле, Бањалуке, Војномедицинске академије /ВМА/ у Београду прегледало је двојицу настрадалих и нису ништа пронашле што би упућивало на повреде задобијене детонацијом или пушчаним зрнима. Сви су сагласни да су повреде настале јаким ударцима тупим предметима.
Љекари су констатовали тешке повреде главе, вратног пршљена и сломљене надлактице код Јеремије, као и прелом свих костију лица и ране на грудном кошу код његовог сина Александра.
Старовласи су из тузланске болнице, гдје су им спасени животи и пружена максимална медицинска помоћ, пребачени у Београд на ВМА, на којој је настављено њихово лијечење.
И Истражна комисија о догађајима на Палама, чији је извјештај усвојио и Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, потврдила је да су Старовласи повријеђени “дејством тупог предмета, тешког и замахнутог механичког оруђа и дијеловима тијела”.
Припадници такозваних мировних снага извели су акцију под изговором да траже “ратне злочинце” и првог предсједника Републике Српске Радована Караџића.
Да је та тврдња далеко од истине потврђују чињенице да они у тој луциферској ноћи нису претраживали друге просторије у Парохијском дому и око њега, као ни цркву поред. У одређене просторије уопште нису ни улазили.
Само мјесец и по дана раније, у јануару 2004. године, припадници мултинационалних снага претресли су Парохијски дом и цркву од крова до подрума, снимивши са три камере сваки угао и детаљ.
Чак су мјерили дужину и ширину терасе, дебљину врата, довратка, зидова. Знали су сваки детаљ и могли су прецизно да одреде колико им експлозива треба за проваљивање.
Јасно је да су злочиначку акцију изведену у ноћи између 31. марта и 1. априла детаљно и добро испланирали и да јој је циљ био застрашивање српског православног народа у БиХ.
Искључива мета њиховог напада били су православни свештеници са својим породицама, прије свих Јеремија Старовлах и његов син вјероучитељ Александар.
Какву је опасност могао да представља млади вјероучитељ Александар по моћну свјетску армаду показује чињеница да је у његовој демолираној соби након акције припадника НАТО-а и СФОР-а највише било дјечијих радова – слика, састава и пјесама о теми предстојећег Васкрса.
Тадашњи високи представник у БиХ Педи Ешдаун, познат по кршењу свих могућих људских права за све који носе српско име, оправдао је акцију СФОР-а, наводећи да се она заснивала на чланку листа “Дневни аваз”, објављеном неколико дана прије бруталне акције, у којем пише да је Старовлах, наводно, рекао да је дужност сваког свештеника да чува Караџића, те да је неопходно обновити четнички покрет у БиХ.
Ни данас нису познати починиоци и налогодавци
И 16 година након ове акције припадника међународних снага није до краја познато из чијих су све земаља војници у њој учествовали и ко је налогодавац.
Непосредно након акције, НАТО је на својој интернет страници саопштио да је у акцији учествовала мјешовита јединица формирана од војника из Италије, Словеније, Велике Британије, САД, Румуније, Мађарске и Аустрије.
Адвокат Миљкан Пуцар, правни заступник породице Старовлах, раније је изјавио Срни да породица Старовлах неће никада сазнати због чега су Јеремија и Александар претучени и ко је то наредио.
“Неко је снагама НАТО-а и СФОР-а у БиХ дао имунитет због чега они никад неће сазнати ко је извршио злочин над њима”, нагласио је Пуцар.
Јеремији и његовом сину Александру остале су трајне посљедице од пребијања. Александар је стоодстотни инвалид којем је стално потребна туђа њега и помоћ.
Тадашњи предсједник Владе Републике Српске Милорад Додик је 1. априла 2009. године донио одлуку да се вјероучитељу Александру Старовлаху додијели изузетна пензија са жељом да му буде олакшан живот и обезбијеђена неопходна рехабилитација.
Старовласи живе у Београду.
