С радија је допирао Чолићев глас и она његова бајковита балада – “Тебе чувам за крај”, а ја сам по навици, оставила оно што сам тај час радила и цијела протрнула. Има нешто у тој пјесми и њеној симболици, што ме некако увијек погоди у жицу. И чудно је да то пјесме још могу, кад људи због којих сам их слушала, више не.
Чудно је како нам заправо у једном трену више не значе људи, без којих си у неком тренутку нисмо могли замислити живот. Људи којима смо трчали у загрљај, причали с њима до дуго у ноћ, смијали се као дјеца, онако из дубине душе, грлено и истински сретно.
И плакали с њима. И због њих и давили се у недостајању.
Толико болном недостајању да се чинило како ћемо од њега пресахнути.
Чудно је што у грлу остане само нека кнедла, на коју се с временом навикнемо, па се више не обазиремо на њу.
И чудно је, заиста чудно како емоције исхлапе, као боца Скарамуче, остављена на столу, јер нисмо стигли испити емоције до краја. Па себе увјеримо да их више нема.
Журимо се живјети. Журимо се успјети. Журимо изградити палаче од жада. Журимо у туђе загрљаје, да би можда убили сјећање на једини загрљај за којим жудимо.
Журимо се испити нека нова вина. Јефтина. Без симболике, жара и ароме.
Она која можеш за ситни динар купити у сваком дућану.
Јер не знамо како у овом трену испијати оне праве, оне с аромом емоције.
Бирамо вина без етикете. Боце које се брже празне но пуне. Увијек у оптјецају, никад ускладиштене у старим подрумима под земљом, гдје се чувају драгоцјени плодови дуго сањаних снова, под врелим сунцем дозрели, као пољупци. Под хладним сњеговима озебли, као лоза препуштена немилости зиме. Никад стављени на кушњу; времена, очекивања, чекања…
Једна таква стоји на мом регалу. Чека нека боља времена. Чува неки дио мене. За крај или неки нови почетак.
Иста таква стоји негдје, на некој полици и скупља прашину.
Ако ју је сачувао.
Ако за њега има неко значење.
Не знам.
Више не нагађам.
Док чувам боцу, чувам и емоцију. Не знам каква је, али знам да је има. Има јаки буке, скупа је, јер још увијек нисам успјела у њој уживати, већ се само бојим да ме не опије. А могла би, јака је и удара у главу.
Не отпрве, већ након двије, три чаше. Има ту способност да лагано отпушта своје ароме у крви и да онда у неком тренутку направи помутњу.
Баш као он. И као сјећање на арому њега.
“Чувам те.”
За неки бољи живот. За неку сретнију годину. За неко љепше вријеме. За доба загрљаја, пољубаца и грленог смијеха.
За неки тренутак мира, који си нашао у мојим очима а ја у твојим рукама.
Тебе чувам за крај.
Или нови почетак…
