Мало је људи са наших простора који макар једном нису гледали филм “Маратонци трче почасни круг”, а чак и они којима се некако десило да “промаше” ово култно домаће остварење знају да је одговор на питање “Која песма се чује током првог тон филма у Ђенкином биоскопу?”, само један – “Сви ви што маштате о срећи”: А њу је у филму певао Милан Тимотић Бата.

Име Милана Тимотића Бате данас је углавном заборављено. Ипак, у периоду између два светска рата у Југославији није било човека који није знао за њега! Реч је била о једном од најпопуларнијих певача “популарне и народне музике” како се у то време звала.

Неми славуј

Био је родом из Шапца. Заправо, дуго се мислило да ће мали Милан остати нем јер, као дете, прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио – пропевао је!

Преселио се у Београд где је завршио Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!

Зато је Милан почео да наступа по аматерским концертима, вежбао је глас и ускоро постао стални члан Краљевске опере. Негујући народну песму, често је певао на радио Београду што је само повећало његову популарност.

Прве грамофонске плоче снимио је за издавачку кућу Одеон 1927. године. У то време, је био један од најпопуларнијих певача са простора Краљевине Југославије.

“Сви ви што маштете о срећи”

У времену до Другог светског рата живео је и радио у Београду, а наступао је чак и у Бечкој опери.

Непосредно пред окупацију појавио се и у црно белом тон филму “Прича једног града” снимљеном у продукцији Артистик филма 1941. године у Београду. У филму који траје 9 минута приказан је живот Београда у једном дану, а управо у њему постоји кадар у коме Милан Тимотић изводи песму “Сви ви што маштате о срећи” која је захваљујући “Маратонцима” остала популарна све до данашњих дана.

Куриозитет везан за филм “Прича једног града” је и да га је режирао Јеврејин Макс Калмић кога су Немци стрељали исте године, одмах по окупацији.

Певач осуђен на смрт

Други светски рат Миалн је дочекао служећи војни рок у Бијељини. За време рата боравио је у Ужицу и Ваљеву, а један период вратио се и у Београд где је радио у Опери.

Међутим, тешка времена за њега наступила су по ослобођењу. С обзиром на то да је био противник Титовог режима, присталица равногорског покрета, нове власти га осуђују на смрт, па је Миалн Тимотић био принуђен да илегалним каналима заувек напусти Србију.

Једно време је боравио у Салцбургу, где је снимио два филма, потом у Бечу, а онда одлази у Америку и трајно се настањује у Чикагу.

Каријера “преко гране”

Српски мигранти у Америци су га лепо прихватили, а и Милан је умео да се “снађе”. Његов таленат ускоро су запазиле и тамошње дискографске куће. Снимао је грамофонске плоче за фирме “Балкан”, “Едисон Белл Пенкала” и “Одеон”, и приређивао бројне концерте широм Америке. Имао је изузетно богат и разноврстан репертоар – од популарних оперских арија до народних песама због чега га је волела публика најразличитијих генерација.

Године 1959. Милан је упознао 25. година млађу пијанисткињу Џоан Корнел. Венчали су се две године касније. Са њом је остао до краја живота и имао веома складан брак. Због здравствених проблема са срцем Милан и Џоан су током зимских месеци боравили у Калифорнији.

Милан Тимотић Бата је умро 13. новембра 1988. године у Чикагу, у 81. години живота. Његово богато музичко стваралаштво нажалост још увек није довољно истажено.