Друштвене мреже постале су дио живота, а њихов језик – колоквијални /разговорни/ показује да људи живе у времену антикултуре, оцјењује професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Биљана Самарџић.

Она истиче да језик који је створен великим бројем скраћеница не само да осиромашује, већ уништава српски језик.

– Појава друштвених мрежа утицала је не само на вокабулар него и на комуникацију у сваком њеном аспекту. Зато треба заштитити српски језик и писмо ћирилицу, не само кроз образовне установе, него и институцијално – наводи Самарџићева за Срну.

Она указује на чињеницу да се језик који је створен на друштвеним мрежама проширио и у интерперсоналној комуникацији – лицем у лице.

– Људи који проводе доста времена по друштвеним мрежама, посебно млади, ослањају се на овакав језик и губе интерес за учење књижевног српског језика. Свједоци смо да је постало `ин` да млади користе скраћенице да би смањили обим текста – појашњава она.

Самарџићева, која је и руководилац Катедре за србистику на Филозофском факултету на Палама, напомиње да је видно по друштвеним мрежама да латиница потискује ћирилицу.

– Постоји могућност да оштетимо матерњи језик, јер језик живи са говорницима и подложан је утицајима – наводи Самарџићева.

Према њеним ријечима, правдајући се да због темпа живота нема времена да за писање пуних реченице, све више се у писаној форми изостављају знаци интерпункције, ријечи скраћују, па чак и добијају симболичке одлике.

– Све више се користе смајлићи, подигнути палац – што би требало да замијени не само ријечи, већ и реченице.

Нашли смо се у ситуацији да на друштвеним мрежама млади корисници /али и не само они!/ користе скраћенице и облике визуализације – емотиконима биљеже своје мисли и осјећања, па се на тај начин враћамо на ниво пећинског човјека који је, управо, цртежима по зидовима пећина биљежио одређене појаве – наводи Самарџићева.

Она наглашава да то у потпуности урушава језик и „касапи“ га на најгори могући начин. Дјеца све мање и читају, па тако и немају развијен вокабулар и моћ да опишу ријечима оно што желе рећи, па и због тога прибјегавају овим другим средствима.

Самарџићева поручује да је језик друштвених мрежа пребогат ријечима страног поријекла, које потискују домаћу лексику, па се долази у ситуацију да дјеца користе ријечи „парти, мејкап, шопинг“, не размишљајући и не осјећајући потребу да ову лексику замијене домаћим ријечима.

– Често се користе туђице и у сасвим погрешном значењу, што нас доводи до језичке некултуре самих говорника – оцјењује она и напомиње да је, у том смислу, улога лектора од изузетне важности, јер би они могли да шире језичку културу.

Употреба туђица је некада оправдана, када нема еквивалент за дату ријеч у српском лексичком корпусу – нпр. интернет.

Самарџићева наводи да сви треба да његују српски књижевни језик и писмо ћирилицу, не само кроз образовне установе, те да треба институционало заштитити ова основна обиљежја српског идентитета.