Прије но што сам кренуо у школу знао сам слово А. Било је овакво каквим сам га сада написао на крају претходне реченице. Осталих 29 слова научио сам у школи „Братство“ од учитељице Драгице Ивановић. Ваљевка је била. Живела је у несрећном браку, и кад се развела, кад је из Новог Пазара отишла за Ваљево, ми, њени ђаци, плакали смо што одлази. Дали смо јој оловке и гумице, на поклон. Да нас памти.
Кад би прегледала домаћи рад, потписала би се: учитељица Драгица. Али тај потпис! То је била једна линија која се сијече по половини. Потпис је личио на цртеж кенгура. Касније сам схватио да је то писано слово Д, али још увијек нисам имао свијест о ћирилици. На крају првог разреда, један који ће касније, деведесетих година прошлог вијека колима убити петогодишње дијете а за то, наравно, неће одговарати на суду, рекао ми је да нашем учењу није крај. Рече, наредне године треба да учимо латиничка слова. У том тренутку ћирилица је у мени била именована као азбука.
Домаћи
Имао сам врло лош рукопис, као да су птице у мастило угазиле па хартијом скакутале. Тај климави рукопис писане ћирилице коштао ме страшне оптужбе и пресуде.
Имали смо у петом разреду једног ђака који би нам прије наставника прегледавао домаће задатке. Томе прегледачу се учинило да нисам писао домаћи у кући, како би требало, него у школи, како не би требало. Он ме пријави наставнику кога смо звали Ћело. Погледавши у моју свеску, Ћело рече: један. Узалуд објашњавах како сам домаћи писао у кући. Наравно, нико није читао шта сам написао. Рекох родитељима да сам добио један. Они дођоше у школу и причаше с Ћелом.
Кад је ушао на час, Ћело ми рече да имам добре родитеље, али и даље није сумњао у своју пресуду. Отац ми је вјеровао да нисам домаћи рад радио у школи, али ми рече да ће можда моја слова изгледати стабилнија ако будем писао штампаном латиницом. Тако сам, тада, из писане ћирилице прешао на штампану латиницу.
Наредне седмице, иако кажњен, ваљда одахнуо, заборавио сам да напишем домаћи. На великом одмору се сјетих тог заборава. Зато сам написао домаћи на зиду школе – имао сам стрепњу да ме не угледа онај прегледач, јер би ме одмах Ћелу пријавио.
И поче трећи час. Улази Ћело и пита: „Да ли опет Халиловић није урадио домаћи?“
„Не, сад је урадио код куће, читко је написао, уредно“, рече онај прегледач.
Тако, кад бејах прав испадох крив. Кад бејах крив испадох прав.
Од народа народу
Свијест о томе да неко чува ћирилицу или чува латиницу, да неко за ћирилицу и латиницу брине, стекао сам почетком тих страшних деведесетих година прошлог вијека, кад се подигоше многе страначке заставе и кад је Дневник добио Дневников додатак. Мало ко се освртао на чињеницу да ћирилица и латиница имају нека слова заједничка.
Од учитељице Драгице нисмо учили да су та писма за неког или против неког. Нисмо ни знали да писма служе нама, мислили смо да баш ми, ђаци, служимо тим писмима тиме што их учимо.
Данас, ја ријетко руком пишем, а кад то чиним, није ми тешко да штампаном ћирилицом и штампаном латиницом пишем, а писана слова? И не памтим кад сам их стављао на хартију – можда давно, у четвртом разреду средње школе, кад смо имали избор да од четири писмена задатка три пишемо једним писмом, а бар један писмени да напишемо другим писмом. За мене, два писма нису била ни прво ни друго. Била су потребна као дан и ноћ. Наравно, знао сам и за арапске харфове, тетка Џемила је у Хоткову читала харфове, а мене учила оно што је прочитала.
Данас, о језицима и о писмима мислим као о инструментима појединаца и народа, али ти инструменти иду из руке у руку.
Од човјека човјеку
Знања и ријечи се пресипају од човјека до човјека, од народа до народа. Тако се и ћирилица развила из грчког писма. Ко је ту од кога више дао, Ћирило од Методија или можда Климент, чије учешће не помиње Теофилакт – не знам, и не знам кога бих питао. Василије Златарски сматра да је ћирилица настала у Бугарској, а једна легенда наводи Јеронима из Стридона као изумитеља ћирилице, али то остаје само легенда.
Можда је најважнија од свих претпоставки да је Марија, Ћирилова и Методијева мајка, била жена словенске крви. Чаролија писма је у томе да га користе и многи који о његовом настанку не знају баш ништа. То што је данас ћирилица некад се звало глагољица и курилица.
Данас, ћирилица означава звуке многих, не само словенских језика. Ту су осетски, таџички, ромски (у Србији и у земљама бившег СССР), курдски (у СССР), алтајски, азерски, татарски, туркменски, узбечки, киргишки, казашки, удмуртски, абхаски, ајсорски, аварски, балкарски, башкирски, чувашки, дунгански, калмички, карачејски, каракалпачки, кумички, лезијански, мансијански, нанајски, оријатски, тувински, јакутски…
Кад погледам списак тих језика, помислим – о, колико је учитељица учило дјецу ћирилици и међу њима моја учитељица, Драгица Ивановић. Чули смо се донедавно. Она би се обрадовала када угледа неку моју књигу. Јављала би када угледа моје име у укрштеним ријечима. (Име писца Халиловића? Четири слова.) Радовала се Драгица Ивановић, радовала се књигама. А бијаше праведна жена. Није ме учила да постоји писмо које треба избјегавати. Ето, међу свим писмима постоји и ћирилица – један цвијет међу цвјетовима. Један извор међу водама. Једна учитељица међу учитељицама.
