Медији, институције, наставници и родитељи посљедњих година непрестано говоре о проблемима вршњачког насиља. Свједоци смо тога да се све већи број дјеце, свих узраста, сусреће са овим проблемом. Овакво понашање почиње од вршњачког препирања, ината, а може се завршити озбиљним емотивним и психичким проблемима у животу дјетета које насиље трпи.

Акценат је увијек на насилницима и на њиховом понашању, спречавању агресије. Ријетко или слабо ко говори о дјеци која су жртве. Кроз какве проблеме пролазе малишани који насиље трпе, какву тугу носе њихова малена срца и колико су они емотивно деградирани?

Као и у сваком скупу, било да је племе, одјељенска група или животињска хорда, најслабија карика увијек најлошије прође. Не само да је одбачена од стране осталих, већ она обавља ствари које нико не жели, њу исмијавају, ругају јој се и на сваком пољу над таквом особом врше насиље. Ово се дешава и у школама!

Дјеца која трпе насиље су често затворена у себе, имају једног или ниједног другара, живе у бескрајној тузи, патњи и болу. Осјећају се усамљено, таква дјеца су неповјерљива и сматрају да им нико није подршка.

Баш из тог разлога је важно да се однос пун повјерења успостави на релацији дијете-родитељ.

Малишани жртве насиља своје проблеме крију у себи, не воле да говоре о томе, па би родитељи требало постепено да приступају дјетету. Дешавају се ситуације у којима дјеца не говоре родитељима са каквим се проблемима сусрећу, јер су застрашени од стране својих вршњака. То су они банални дјечји примјери: “Немој да си рекао некоме, иначе ћу…”

Често их избјегавају, исмијавају и вријеђају, што их свакодневно тишити. Таква дјеца имају огромну жељу за прихватањем, дружењем и подршком. Клинци који се нађу у оваквој улози најчешће себе криве за проблем који имају, себе ниподаштавају, сматрају се мање вриједним и проналазе разлоге због којих се другари не друже са њима.

Шта би родитељи требало да ураде?

Родиељи би требало већу пажњу да посвете анализи дјечјег понашања, како би добили одговоре.

Уколико је дијете повучено, плашљиво, плачљиво, депресивно, анксиозно, то су јасни знаци унутрашњих, прикривених проблема. За почетак, родитељи би требало да својој дјеци посвете пажњу и да са њима успоставе (уколико немају) однос пун повјерења. Важан је разговор и оснаживање дјетета да о проблему говори, то је први корак, а већ сљедећи ће бити развијање механизама који ће му помоћи да развије самопоуздање и да изађе из улоге жртве.

Помозите дјеци

Акција спречавања вршњачког насиље је као и сваки други процес – двосмјеран. Стога, први корак свакако јесте на родитељима и њиховом односу са дјететом, а други корак би значио разговор родитеља, школе и надлежних институција како би се тај проблем ријешио и како би се дијете, које је жртва, осјећало безбједно у школској средини.

Важно је да одрасли слушају своје дијете, да му помогну да се “отвори” и што је најважније да заједничким снагама ријеше тај проблем.

Важна порука!

Родитељи, разговарајте са дјететом с поштовањем, научите га да цијени и уважава себе (и друге), успоставите однос пун повјерења, отворености, поузданости и тада очекујте најбоље резултате. Дијете чим наиђе на проблем обратиће се вама!