Имам 94 године и једино што сам желео да дочекам јесте да се заврши Храм Светог Саве. Иако сам већину живота био комуниста, ипак, и да се сто пута поново родим, опет бих потписао да се настави градња храма.
Знао сам да због тога могу да изгубим не само високу функцију него и главу, али то ме није занимало, крштен сам у цркви, у мојој кући се славила слава и ако је мој живот био цена да Срби напокон добију свој храм, био сам спреман да га платим, каже у исповести Душан Чкребић, бивши председник Председништва СР Србије
Он је после 88 писмених и још три пута толико усмених молби 1984. године дао патријарху Герману дозволу да се наставе радови на Храму Светог Саве.
Иако је сада болестан и изузетно тешко говори, има три бајпаса, тромбозе ногу и отежан вид, Чкребић је ипак пристао да можда последњи пут исприча дешавања из осамдесетих. Како каже, поред свих одликовања и функција, дозвола за наставак радова на храму ипак је највеће достигнуће његовог живота.
– Господина Германа се сећам још из детињства из Врњачке Бање, где је он био парох, а ја најбољи друг са његовим сином Властом, са којим сам ишао и у исти разред основне школе. Био сам и на сахрани Властине мајке. И дан-данас памтим патријарха Германа, тада релативно младог, маркантног, наочитог и мудрог свештеника Хранислава Ђорића или попа Храну, како смо га сви од миља звали. Имао је тако прекрасан глас од ког се орила цела црква у Врњачкој Бањи када је он држао службе Богу – прича Чкребић и наставља:
– Први следећи пут „попа Храну“ срео сам после много времена, када сам ја био на високој функцији као представник државе, а он патријарх Герман. Сећам се тог сусрета у Извршном већу, где сам био председник, који је трајао три сата и подсетили смо се свега. И тада и у свим састанцима у наредним годинама патријарх Герман је имао само један захтев, а то је да се настави изградња Храма Светог Саве. Иако сам из свег срца желео, политичке природе у Србији биле су такве да то просто у том периоду није било могуће.
Стизали су захтеви, чак 88 писаних и сигурно још три пута толико усмених, али се тада то просто није могло одобрити. И тада сам сматрао да је то погрешно. Одлука из 1945. о престанку градње храма била је политичка и идеолошка. Никако није било ни људски, ни морално, ни исправно да осам милиона Срба у земљи и још толико у иностранству не могу да имају свој храм, који желе од 19. века. Ту се није радило само о вери и то није била само верска ствар него и принципијелна и културолошка – јасан је наш саговорник.
Међутим, чим су се стекли какви-такви услови, Чкребић је одмах контактирао са патријархом Германом да му да сигнал да пошаље још једну молбу, која је овог пута била одобрена.
– У мају 1984, када сам постао председник Председништва Србије, био сам свестан да могу да утичем. Тада или никада. Срећом, и председник скупштине и моји најближи сарадници Слободан Милошевић и Иван Стамболић, сви су били за то. Видео сам да у врху више нема таквих противника као раније Александра Бакочевића и Петра Стамболића, Драгољуба Драже Марковића… Због тога сам одмах позвао патријарха Германа и цео Синод, где је био и почивши патријарх Иринеј, на своју руку потписао дозволу и рекао им да радови поново могу да почну. Био је то један од најрадоснијих дана у мом животу, а срећа је била утом већа када сам видео колико је одушевљених људи дошло на званични почетак радова.
Јесам ја био истакнути комуниста, али био сам и верник, крштен сам у цркви и у мојој кући се славила слава. Имао сам велики проблем са СУБНОР-ом на Врачару и знао сам да, поред функције, може да ми оде и глава јер сам то потписао, али нисам марио. Сто пута опет да се родим, поново бих потписао папир за наставак радова на Храму Светог Саве. Био сам тамо последњи пут пре четири године, не могу због болести, али једино што ме држало у животу јесте да сачекам да се храм заврши. Поред свега што сам постигао, поред свих функција, мислим да је та дозвола била највећа ствар коју сам урадио у животу. Због свега тога сам 2007. добио и Орден Светог Саве, што је највеће признање које сам у животу задужио – испричао је Чкребић.