Славна глумица Мира Фурлан, која је преминула у 66. години живота, се почетком деведесетих нашла на удару критика својих суграђана, Загрепчана. Наиме, њој су неки замерили због наводне „издај“ Хрватске.
Мира Фурлан, која је живела својевремено у Београду, је 1. новембра 1991. године из главног града Србије послала писмо којим се обратила Загрепчанина, пише портал Нова.рс
„Писмо суграђанима“ Мире Фурлан преносимо у целости:
„Овим путем желим захвалити својим суграђанима који су се безрезервно придружили овој малој, успутној и, по свему судећи, не нарочито значајној хајци на мене. Иако успутна, она ће ипак промијенити и означити цијели мој живот. Што је, наравно, посве неважно у контексту свакодневних смрти, уништавања, разарања и стравичних злодјела у којима се одвија наш живот.
Будући да се ипак ради о мом једином животу, и кад сам већ из неког разлога изабрана да послужим као прљава крпа о коју је згодно ту и тамо обрисати блатне ципеле, па иако сам превише очајна да бих уопће имала воље за полемизирање по новинама, ипак мислим да себи и овом граду дугујем барем неколико реченица. Баш као на крају неспретне, мучне, криве љубавне приче, кад се, потпуно погрешно, увијек још нешто хоће рећи и објаснити, иако у дубини душе знамо да су све ријечи сувишне, јер их, наиме, више нема тко чути. Јер је, наиме, крај.
Преслушавајући своју телефонску секретарицу, слушајући несхватљив број неописиво одвратних порука својих суграђана, чезнула сам за само једном једином поруком неког пријатеља. Или чак непријатеља. Обичног знанца. Колеге. Али такве поруке није било. Ни једног јединог познатог гласа, ни једног јединог пријатеља – човјек се пита да ли је то могуће. Па ипак, хвала им. И оним племенитим родољубима који ми љубазно обећавају “масакр на српски начин” и оним колегама, пријатељима и знанцима који ми својом шутњом дају до знања да на њих више не рачунам.
Хвала и свим мојим колегама у казалишту с којима сам играла Држића, Молиереа, Тургењева и Схаwа, хвала им на њиховој шутњи, хвала им на томе што нису покушали барем разумјети, ако не правдати, моје писмо поводом играња представе на Битефу, писмо у којем сам покушала објаснити да је играње представе у овом часу за мене обрана наше заједничке професије која не смије и не може себе ставити у службу ни једне политичке или националне идеје, која се не може и не смије спутавати политичким или националним оквирима, јер се то напросто противи њеној природи, која мора, и у најгорим тренуцима успостављати мостове и везе, којој је страна свака национална међа, која је, у самој својој бити, професија која не позна и не признаје границе.
Знам да се у овом часу све те приче о козмополитизму умјетности чине депласиранима. Знам да се чини неумјесним заклињати се у пацифизам, опћу љубав и братство свих људи, док гину људи, гину дјеца, младићи се враћају кући заувијек осакаћени. Како да кажем било што што неће звучати као депласирана глупост у тренутку кад се, из апсолутно несхватљивих разлога, пријети Дубровнику у којем сам играла своју најдражу представу, “Глорију”?
Па ипак, ја не знам другачије мислити. Не могу у својој глави пристати на рат као једино рјешење, не могу се натјерати да мрзим, не могу вјеровати да це оружје, убијање, освета, мржња, да це гомилање зла било што икада моћи ријешити. Не значи ли свако појединачно интимно пристајање на рат и заправо и суучествовање у томе злочину, прихваћање макар и најмањег дијела кривице за тај рат, одговорности за њ?
Ја у сваком случају мислим, знам и осјећам да је моја дужност, дужност наше професије да гради мостове. Да не одустаје од сурадње и заједништва. Али не националног. Професионалног. Људског. И онда кад је најужасније, као што је то сада, требало би инзистирати, до задњег даха, на успостављању и одржавању веза између људи. То је улог за будућност. А она це ваљда једног дана ипак доћи. Ја сам, са своје стране, све до недавно, била спремна на све могуће муке и потешкоће транспортно – комуникационо – финанцијске врсте, била сам спремна да 20 сати путујем преко Аустрије и Мађарске, а била бих спремна да поднесем још много луђе и опасније варијанте путовања, само да стигнем на своје представе у два зараћена града, да се точно у пола осам појавим на сцени са својим загребачким или београдским колегама и да одиграм наизмјенично Цорнеиллеа и Тургењева, у име континуитета свог посла, у име нечега што ће наџивјети овај рат и ову, мени несхватљиву, мржњу. И била бих и даље спремна да себе увијек изнова улажем као залог за неку будућност која нас ваљда ипак чека, све док ме неки страствени родољуб досита не измасакрира, као што ми обећавају.
Била сам спремна и била бих спремна и даље на све напоре и ужасе с тим у вези, да ме одједном, таквом страховитом жестином, није запљуснула мрзња из мог родног града. Ужаснута сам силином и количином те мржње, једнодушношћу осуде, чињеницом да баш нитко у мом гесту није видио добру намјеру, обрану интегритета професије, покушај да се макар обрани једна добра и лијепа представа. Ја ионако више нисам имала намјеру наставити с играњем те представе, што сам назначила у свом писму. Битеф као интернационални фестивал, на који су дошли Енглези, Руси, Французи, Белгијанци, међу њима и један Словенац, чинио ми се вриједан мог присуства, тим више што би моје неиграње значило издају представе коју сам под најтежим околностима радила за вријеме деветомартовских тенкова, свакодневних пријетњи војним ударом итд. итд. Итд.
Страховито је тужно бити присиљен на оправдавање, а недјело не постоји. Постоји само очај, мука и ужас. Преда мном више не стоје никакве одлуке које морам донијети. Све су одлучили други. Они су одлучили да ја морам зашутјети, одустати, замријети, они су ми укинули право да радим свој посао на онај начин на који ја мислим да бих га требала радити, они су ми укинули право да дођем кући у свој град, укинули су ми право да се једнога дана вратим у своје казалиште и играм своје представе.
Нетко је у то име одлучио и то да ми треба дати отказ. Хвала Хрватском народном казалишту, хвала мом колеги Драгану Миливојевићу који је тај отказ потписао. Знам да многи људи добивају отказе, да сам ја само једна од многих, једноставно вишак. Човјек се стално пита има ли право у овом опћем ужасу постављати своје мало особно питање. Ја свакако неко вријеме (које?) не мислим играти ни на једној казалишној сцени ове распадајуће, измрцварене државе. Можда се није требало тако журити с отказом, све се могло ријешити само од себе. Елегантније. Пристојније. Не тако грубо. Наравно, није вријеме њежности. Али, хоће ли се нетко након свега овога морати стидјети? И да ли ћу то бити баш ја, као што ме увјеравају моје колеге по својим правовјерним интервјуима?
Може ли се ужасом рата оправдати свака мала гадост почињена према својем ближњем? Смије ли се прешутјети неправда учињена пријатељу или колеги у име великог свијетлог националног циља? Смије ли се у име осјетљивости за патње цијелог једног народа остати неосјетљив на патњу појединца (који је случајно исто тако дио тог народа)? Постављам ова питања својим пријатељима у Загребу који шуте, замјерајући истовремено шутњу Београду.
Тешко је писати без горчине. Вољела бих да то могу, јер: “Љубите непријатеље своје”. Вољела бих да сви то можемо. Ту можда лежи рјешење за све нас. Али се бојим да сам невјеројатно далеко од Божјег пута. А он је увијек пут љубави. Не мржње.
Коме заправо пишем ово писмо? Тко ће га прочитати? Тко ће га хтјети прочитати? Сви су обузети великих опћим стварима, мале појединачне судбине више нису важне. Колико ћемо пријатеља издати да не бисмо починили велику, једино признату, националну издају? Колико малих људских издаја, колико ситних подлости треба починити да би човјек остао “чист пред нацијом”?
Жао ми је, мој вриједносни систем је другачији. За мене су увијек постојали и увијек ће постојати само људи, појединачни људи, и ти неки људи (боже, како их је мало!) увијек ће у мојој глави, без обзира на све катаклизме овога свијета, бити изузети од свих генерализација. Ја, на жалост, никада нећу моћи “мрзити све Србе”, нити уопће схватити што то заправо значи. Ја ћу увијек, ваљда до тренутка кад се љубазне телефонске пријетње коначно оставе, своју руку држати испружену према неком анонимном човјеку с оне “друге стране”, човјеку који је исто тако очајан и изгубљен као ја, који је исто тако тужан, згранут и на смрт преплашен. Тих људи има и у овом граду из којег пишем ово писмо, а у који ме одвела моја љубав, та ствар коју је у овом часу готово непристојно и споменути. Ништа више не служи као испричница, све је згажено и презрено, ако није у директној служби великог циља. Каква љубав, какви бракови, каква пријатељства, какве казалишне представе!
Одбијам и не пристајем на такво осакаћење себе саме и свог живота. Своје задње представе у Београду играла сам за оне очајнике који нису “Срби”, него људи, људи као ја, људи који се гнушају ове одвратне грангињолшке фарсе у којој лете мртве главе. Тим људима, и овдје и тамо, сада се обраћам. Можда ће ме нетко чути.
Казну коју ми је мој град, мој једини град, моје казалиште, моје једино казалиште, тј. једино казалиште које сам сматрала својим, казну коју су ми приредили, мислим да нисам заслужила, јер сам радила онако како мислим да увијек треба радити: вјерујући у људе и нашу професију, која људе мора спајати а не раздвајати. Никад се нећу “одрећи својих београдских пријатеља” као неке моје колеге, јер не мислим да су ти пријатељи на било који начин придонијели овој катастрофи која нас је задесила, као сто се никад нећу одрећи ни својих загребачких пријатеља, чак ни онда кад се они одричу мене. Трудит ћу се на све начине да разумијем њихову панику, страх, огорчење, па чак и мржњу, али молим то исто разумијевање и за себе, тј. за једну причу која је другачија од уобичајених, за један живот који је, игром тзв. судбине, изашао из очекиваног оквира. Зашто све мора бити тако исто, тако застрашујуће изједначено, поравнано, једнообразно? Није ли било доста тога? Знам да је вријеме униформи, а оне су све једнаке, али ја нисам војник, не могу то бити, нисам у стању то бити, није моје да то будем.
Без обзира на то хоћемо ли живјети у једној, у пет или у педесет држава, дајте да не заборавимо на људе, на свакога појединачно, без обзира на којој се страни овог нашег Зида тај дотични случајно затекао. Случајно смо се овдје родили, случајно смо ови ли они, па ваљда има још нешто осим тога?
Упућујем ово писмо у празнину, у мрак, не знајући тко ће га и како прочитати, нити на које се све начине оно може злоупотријебити. Вјеројатно ће послужити као храна за вјечно гладну пропагандну звјерку. Можда ће га ипак нетко прочитати чистога срца.
Таквом човјеку ћу бити захвална.
Из Београда у Загреб, 1.11.1991.
