Деценијама тече братска прича у којој су актери ловци Сокоца и Лазарева. Размјењују се посјете, сваке године браћа се друже у банатској равници и романијским ловиштима. Ово братствовање је нешто посебно у ловству Србије и Републике Српске и заслужује високо поштовање.
Један од романијских ловаца који су често присутни у поменутом братском колу је Раде Грујић, дугогодишњи заљубљеник у лов и природу. Омиљен је међу члановима Ловачког друштва „Лазарево“. Стекао је у дружењима искрене пријатеље, о чему с великим задовољством прича.
– Када сам први пут са својим колегама ловцима са Романије боравио у Лазареву, био сам гост код покојног Драгана Цветића. Било је то давне 1986. године. Посебно сам се спријатељио са члановима породице Шаровић. Неђо и Мирко су ми били више од пријатеља. Неђо је напустио овоземаљски живот. Са Мирком сам сада као брат. Он долази код мене у госте скоро сваког децембра. Увијек је то посебна радост, оно што човјек не може заборавити. У мом сјећању на дружења у Лазареву неизбјежан је и велики човјек и ловац Јани, који није међу живима, људина, мајстор за много тога што је важно када је ријеч о ловачкој опреми. И Пекар из Лазарева ми је више од пријатеља. Под тим надимком га сви знају. Његов син је на Романији први пут видио медвједа. Свако дружење са драгим лицима из Лазарева ме освјежи, враћа ми вјеру у људе, посебно у овом времену, када се брзо живи и када људи све мање осјећају муку оних који их окружују – казује Раде.
Као дјечак је Раде зволио лов. Никада не може заборавити искусне ловце Суна Имамовића, добрг учитеља Светозера Мудрешу, познатог трговца Едхема Селимовића, који су често долазили у село Црврчићи, на „чашицу разговора“ код његовог дједа Маринка. Слушао је њихове приче, дивио се ловцима и ловачким псима који су увијек имали порцију хране у домаћинству Грујића. Дјед Маринко није био ловац, а његов брат Данило бијаше један од најчувенијих на Романији. Ти дуги, људски, пријатељски разговори су опијали дјечака и увели га у ловство.
Учланио се у Ловачко друштво „Гласинац“ 1981. године, а пет година касније положио ловачки испит. У то вријеме морао се проћи озбиљан приправнички стаж, научити све што је потребно да ловац не би гријешио у лову, био сигуран у руковању оружјем у сусрету са звијерима. И данас му је у сјећању сусрет са комисијом и њеним предсједником – судијом Небојшом Шупићем, човјеком који је, заједно са својим оцем Будимиром, оставио свијетле трагове у романијском ловству.
Раде је прва ловачка искуства стекао у секцији Каљина, фанатично пратио оно што раде старији, искуснији ловци. Имала је поменута секција двије ловне групе – Баре и Каљина. С пуно поштовања прича искусни ловац о својим другарима: Новици, Млађену, Тому,Гојку и Воју Рајићу, Радомиру и Милораду Милинковићу, Павлу Мухаремовићу, Исмету Милавици, Милораду Мићићу, Васиљу и Милану Рашевићу, ловцима из рода Боровчанин из села Жунови, Богдану Булајићу, Богољубу Чолаковићу, Илији Марковићу, Раму Порачанину, чији је пас Баки знао дивљач гонити десетине километара и увијек се кући вратити, Азизу Ивазовићу, Ејубу Хајдаревуићу, Есаду Хамзи, Вељку Ћуковићу, Саву Млинаревићу, Борису Шуки, Билалу Милавици, чији је отац Рахман даровао кровну конструкцију када се градио ловачки дом у Сокоцу, млађаним ловцима Николи и Миленку Васиљевићу… Сви поменути, као и други, оставили су понешто посебно у историји ловства на Романији.
– Добро је да у редовима ловаца има младих. Ту су моји синови -Срђан и Миљан. Срђан је вођа ловачке групе Каљина. Колико сам волио лов, нека потврди оно што сам рекао када је мој Миљан био у мајчиној утроби. Казао сам тада својим пријатељима ловцима: „Док је у мајчином стомаку, ја ћу га у ловце уписати“. Миљан је кренуо очевим и братовим стопама.
Говорећи младим ловцима на Романији, не могу заборавити да поменем Миљана Чолаковића, момка који је, нажалост, преминуо прошле године. Убила га опака болест. Ловачка група Каљина никада га не може заборавити. Био је то динамит момак, спреман сваком да помогне, истицао се на радном мјесту у фирми „Оногошт“, био ловац и риболовац, волио неизмјерно животиње. И док је боравио у болници, када су откуцавали посљедњи животни дани, Миљан нас је позивао телефоном да би сазнао да ли имају све за живот његови ловачки пси и њихови потомци – кроз сузе говори Раде.
Имао је бројна ватрена крштења Раде у врлетима Романије. Прво што је одстријелио била је чудесно мудра животиња – лисица. Тада је крзно било на цијени, могло се продати за 100 марака. Срео се и са царом романијских шума – медвједом. Није пушку код себе имао. Како рече, медвјед то, на срећу његову, није знао, па је нестао у високој шуми. Одстријелио је и вука, звијер коју многи романијски ловци у дугогодишњем стажу и не виде, а камоли убију. И дивље свиње су се нашле на нишану Радовог ловачког оружја. Ухватио је двоје малих вучића, његовао их и хранио код своје куће, а када је осјетио њихову тугу за слободом, пустио их у загрљај природе.
Јунак ове приче има много тога занимљивог и у сјећању на лов у банатској равници.
– Нас збуњује равница, а наше пријатеље из Лазарева планина. У почетку сам могао само погледом да пратим зечеве, фазане и све друго што смо ловили у банатској равници. Често су домаћини, да би нас охрабрили, у истом трену када и ми пуцали дивљач, а када би зец или фазан завршили у орању, гостима би честитали на улову. Након више излазака у ловишта Баната, и ми, Романијци, постајемо сигурнији, често нам сада у ваздуху не може умаћи фазан ни у орању зец кога , нажалост, данас скоро да нема у ловиштима која окружују Лазарево. Кажу, убила их суровост човјечија, прекомјерна употреба пестицида – казује Раде.
Знимљиво је да је Раде свог оца Мила учланио у Ловачко друштво „Гласинац“. Поклонио му је и ловачку пушку. Миле више није међу живима, као ни многи други са којима је Раде друговао у ловиштима.
Био је Раде и риболовац, члан Удружења спортских риболоваца „Биоштица“. Волио је на ријеку изаћи, ушао у тајну риболова. Два пута је у риболову, држећи удицу на стрмој обали, завршио у таласима Каљине. Можда је то била опомена да се окани ријеке и посвети лову.
