„Смрти, гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа“
Уочи празника светог апостола Луке, светог Петра Цетињског, годишњице упокојења владике Рада, упокојио се још један велики цетињски митрополит. Наш митрополит Амфилохије, избавитељ, обновитељ, градитељ и учитељ Црне Горе, њеног народа и цркве.
Васкрсења не бива без смрти, па тако је Црна Гора и њен вјерни народ остао без свог пастира, али добио је великог заступника пред небеским олтарем, уз Светог Саву, Симеона, Василија Острошог, Петра Цетињског, ловћенског тајновидца Његоша, и свих светих. Небеска христова војска добила је дар, радује му се Ловћен, његово распето Косово, острошке свете греде, његова Морача.
Јединствена и непоновљива личност српске и свјетске теологије и духовности, монах и пјесник, наследник древних црногорских владика, чувар пећког трона црквених поглавара, оставио је дубок траг међу вјерницима Српске православне цркве, грађанима Црне Горе, Србије, Републике Српске и у читавој хришћанској васељени.
Овоземаљско чудо и живот Риста Радовића почео је на Божић 1938. године у селу Баре Радовића у Доњој Морачи, гдје је рођен као пето од петнаесторо дјеце Ћира и Милене Радовић. Прва знања стечена у манастиру Морача, у тешко послератно атеистичко вријеме, ширио је у Београду, а касније и у Паризу, Берну, Риму, Атини… Велики утицај на њега оставио је велики богослов Свети Јустин Ћелијски, али и светогорски отац Пајсије. Током седмогодишњег боравка под окриљем Грчке православне цркве прима монашки постриг и у Атини постаје – монах Амфилохије.
1985. године, Сабор СПЦ изабрао га је за епископа банатског. Пет година касније хиротонисан је за владику комунизмом опустошене Митрополије црногорско-приморске. Током тродеценијске обнове духовног живота митрополит је успио не само да отуђени и посвађани народ врати под окриље Цркве, већ и да обнови више од шест стотина напуштених цркава и манастира, па и да подигне монументалне храмове, попут оног у ком ће по сопственој жељи почивати Храм Христовог Васкресења у Подгорици, и Храм Светог Јована Владимира у Бару. Митрополит је своје пастирство провео у снажном замаху црквеног градитељства, али и у борби за јачање положаја Српске православне цркве у Црној Гори.
Митрополит Амфилохије из осамдесетих година прошлог вијека запамћен је као жестоки противник комунизма и борац за повратак нашег народа својим коријенима. Најтеже године провео је на страдалном Косову и Метохији, сахрањивајући наше мртве, видајући српске ране.
Знао је да говори оштро и понекад неодмјерено, што је и сам умио да призна. Увијек је говорио, да су тако говориле све црногорске владике. И јесу, памти историја, а митрополита Амфилохија ће памтити онако, како су запамћени највећи
Остаће упамћен и по томе, што је Црну Гору учинио центром православља, и као нико у овом вијеку окупио све патријархе и владике, и васељенског Вартоломеја и сверуског Кирила, што показује какав је ауторитет био у православној васељени.
Задње године свог живота провео је у борби за цркву и светиње, које је хтио да отме отуђени црногорски режим, повео је свенародне литије које су бројале стотине хиљада грађана, а које су биле библијски прикази Црне Горе којој се дивио цијели свијет.
Кажу, умро Митрополит, а он васкрснуо, како умро, а никад живље српство, никад тврђа вјера, никад лакше понијети крст, никад гласније распети нису пјевали.
Онај бистри дечак из Мораче, што је брао зукве, ојачао је свој народ, повео цркву и Христа до побједе, ојачао народ толико, да чини се сад може понијети и планине.
А могао је митрополит Амфилохије бити шта год је пожелио, а он је некада давно још на Светој Гори казао, „Ристо Ћиров, биће српски поп“, а био је светионик, и сидро, и једра и прамац, био је Црној Гори свануће након комунистичког безбозничког мрака, био је спасење и остаће нада. „Не плачемо ми данас за њим, но за нама без њега“.
Оставио нам је аманет, који ако смо људи морамо испунити. „Моја душа неће имати мира, све док Нјегош поново не усни свој вечни сан на месту које је сам изабрао – у капели на Језерском врху. То је мој аманет, последња воља и заклетва народу Црне Горе!
Од данас имамо два аманета, двије заклетве, ДОГОДИНЕ НА ЛОВЋЕНУ, ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
