Библија или Свето писмо

Речју Библија описује се Света књига односно Свето писмо хебрејског и хришћанског народа. Код хришћана, Библија је сачињена из Старог и Новог завета. По слободној процени штампара и књижара, Библија је продата у више од пет милијарди примерака, током времена. А и даље има купаца за Свето писмо. То је, дакле, најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.

Аутографи библијских књига, односно писци не постоје. Библију су сачинили многобројни преписи, такозвани текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји да приреди што поузданији библијски текст, односно критичко издање Библије.

Етимологија

Реч Библија води порекло од латинске и грчке речи које могу да се преведу као књига. У средњем веку, католичка Библија је називана само Света књига, док се код православаца учврстио назив Свето писмо.

Хебрејска Библија

Хебрејска Библија је канонизована на сабору у Јамнији око 90. године пре нове ере. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе. Прва је закон, који обухвата пет књига па се још назива и Петокњижје, друга су Пророци а трећа Списи.

Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи постања и у Јеремији писаних арамејским језиком. Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 900. и 600. године пре нове ере.

Очување библијског текста био је задатак преписивача, који су установили предају читања Библије. Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике.

Јеврејско предање сматра јеврејске свете списе објављеном речју Божјом и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори, односно науци, учењу и закону, други ауторитет збирци Неви’им (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим, односно Списи. Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног четвртог века пре ове ере, али је њихов садржај остао променљив све до краја првог века пре нове ере.

Грчки превод јеврејских светих списа познат као Септуагинта, сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у трећем веку пре нове ере, садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јамније на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророштва су престала око 400. године пре нове ере, тако да после тог времена више не може бити нових списа.

Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророштва наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.

Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године.

Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник.

Хришћанска Библија

Идеја о хришћанској Библији као Новом завету, проистекла је из ранохришћанских текстова који су у Христу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односно Нови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на четири врсте религијских текстова. Прва су четири јеванђеља, друга је рана црквена историја, трећа 21 посланица и последња – четврта – једна апокалипса.

Библија, или Свето писмо, код хришћана означава збирку светих списа који се деле на књиге Старог завета и Новог завета.

Православна црква уврстила је у Стари завет 39 књига. Према канону Римокатоличке цркве, Стари завет садржи 46 књига, јер обухвата, поред 39 протоканонских, и седам девтероканонских књига (протестанти их називају апокрифним). Њихов селед изгеда овако: прва је Јудита, следе Товија, Варух, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове и прва и друга Макавејска.

Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици, дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих 10.

Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, прва и друга Књига Самуилова, прва и друга Књига о царевима, прва и друга Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.

Књиге анагиноскомене – добре за читање (у 16. веку назване на Западу девтероканонским, јер је њихово уношење у канон Западне цркве, поред протоканонских књига, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена.

У првим вековима кружиле су многе књиге, било апокрифне, било аутентичне, веома цењене код хришћана, које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола. То исто чини и Лаодикијски сабор и Свети Кирило Јерусалимски.

Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир, а такође и Картагински сабор, који у исто време препоручује Житија Светих и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа уврстила у канон.

Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, пуноправна верзија католичког Светог писма.

Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку, и данас је, у целини или делимично, преведена на више од 1.500 језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других верских традиција, али уопште узев, она је као и други свети списи света по сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.

Преводи Библије код Јужних Словена

Такозвано Изборно јеванђеље и Апостол превели су са грчког на црквенословенски језик браћа Ћирило и Методије, у деветом веку, пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, а друге делове Новог завета и Стари завет биће да су превели они и њихови ученици. Књиге Старог завета превео је на српски језик Ђуро Даничић, током 1865. године, а Новог завета Вук Караџић нешто раније – тачије 1847. Вук је свој превод ревидирао 1857, а у Даничићевој редакцији изашао је 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. Године.

И пре Вука било је превода Новог завета, као Атанасија Стојковића (1830. и 1834. године). У новије време, треба споменути превод целог Светог писма Луја Бакотића 1933. (на латиници), а Новог завета доктора Димитрија Стефановића (1934), доктора Емилијана Чарнића (1973), док је Синодална комисија објавила превод Новог завета, који је Свети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. године.

Исправљени превод штампан је 1990. године. Библијско друштво је објавило Четворојеванђеље у динамичном преводу Александра Бирвиша 1986. године, а друго издање обављено је 1987. године. У богослужбеној употреби Српске цркве је Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977).

У скорије време начињено је још превода на језике словенских народа, укључујући и српски, хрватски, словеначки и македонски. Ово је превод који је много разумљивији за савременог читаоца јер се служи савременим речником. Осим тога, садржи корисне референце за проучавање и упоређивање библијског текста.