У Православној Цркви нема ниједног богослужбеног момента у којем се не слави и не прославља Пресвета Богородица. Поред свакодневног прослављања, Црква је установила и посебне дане у години за прослављање Пресвете Богомајке, а то су празници или празнични дани посвећени успомени на Њу. Они имају своје претпразништво и попразништво, дане испред и иза празника, који продужују празнично славље. Православна Црква прави и подјелу Богородичиних празника, дијелећи их на: велике и мале, дакле, према њиховом значају. У велике празнике спадају: Рођење Пресвете Богородице, 8. септембра (датуми су писани по старом, Јулијанском календару), Ваведење у храм Пресвете Богородице, 21. новембра, Благовијести, 25. марта и Успење Пресвете Богородице, 15. августа, док у мале спадају: Покров Пресвете Богородице, 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице, 2. јула и 31. септембра, Субота Акатиста – субота у 5. седмици поста и Источни Петак – петак Свијетле седмице. Празник Сретења Господњег је подједнако и Христов и Богородичин празник.
О значају Пресвете Богомајке довољно говори и то да је пред празник Њеног Успења Црква установила пост у трајању од двије седмице, који по строгости долази одмах иза Великог Васкршњег поста. Црква је овај пост установила по примјеру Пресвете Богородице, која је вријеме прије смрти проводила у сталном посту и молитви и из љубави према Њој. Његово установљење је каснијег датума, у односу на остала три вишедневна поста, и датира из XII вијека, вријеме цариградског патријарха Луке Хрисоверга (1156–1169) и византијског цара Михаила Комнина (1143–1180).
Света Црква се неријетко у својим молитвама обраћа Пресветој Богородици. Заиста је много пјесама, стихира, кондака, тропара који се Њој узносе (стихире, тропари, кондаци, догматици су богослужбене пјесме, похвалног карактера, које се користе у свакодневним или празничним богослужењима), а такође и много прелијепих догматика који казују о тајни Оваплоћења Христовог. Сваки низ стихира завршава се Богородичном пјесмом. На јутрењу се пред Њеном иконом, кроз ријечи светог Козме Мајумског, велича у пјесмама Богородица и Мајка свјетлости. Девета пјесма канона пјева славу и хвалу Богородици, а Њој, као изабраној Војвоткињи пјевамо на 1. часу. Мноштво дирљивих стихова пјева се у Цркви сваке сриједе и петка, када се кроз крстобогородичне сјећамо Пречисте која стоји поред Крста на коме је разапет Спаситељ. На Литургији, свештеник вади посебну честицу у част Оне која је пречаснија од сваког створења. У најважнијем моменту свете Литургије, по освећењу светих Дарова, ми се најприје молимо Њој и величамо је што нам је родила Бога, у дивној пјесми Достојно јест.
Пресвета Богородица у иконографији
Изображавање Оваплоћеног Господа Христа представља полазиште у православној иконографији. Сагледавајући улогу Свете Богомајке у овој Тајни Божјег смирења, можемо слободно да кажемо да Њој припада мјесто поред икона Спаситеља. Прве иконе Мајке Божје црквено предање приписује Светом јеванђелисти Луки. Он је послије Педесетнице насликао око тридесетак икона. Прве од њих припадају типу који зовемо ,,Умиљење”, које приказују узајамно миловање Мајке и Младенца и гдје се истиче Њена мајчинска љубав. Овакво изображавање Мајке са Сином у наручју је једна од најистакнутијих и најљепших одлика хришћанске умјетности, и ту представу, сигуран сам, видимо сваки пут када уђемо у храм и то на почасном мјесту поред царских двери иконостаса. Насупрот овоме, западна иконографска традиција, која пренаглашава вјечнодевственост Маријину, склона је Њеном изображавању много више без Христа него са Њим, истичући тјелесну љепоту Свете Дјеве. Други образ припада типу који називамо Одигитрија (Путеводитељка). На овој икони су и Пресвета Богородица и Младенац окренути усправно према посматрачу, те ова икона својом озбиљношћу посебно наглашава Божанство Младенца Христа. Трећа икона је, вјероватно, приказивала Богомајку без Младенца, али подаци о њој су нејасни. Највероватније да је та икона била налик изображењу Богородице у Деисису, односно у молитвеном обраћању Христу.
Канон фрескописања Пресвете Богородице у православним храмовима је јасно утврђен и сви фрескописци га се стриктно придржавају. Наиме, Богородица се представља одјевена у скромне хаљине, од којих је доња плава а горња црвена, што се тумачи из несторијанских (несторијанство – хришћанска јерес из 5. века.) расправа: Она је Богородица, људско биће одјенуто божанством (код Христа обрнуто). У самом средишту олтарске апсиде слика се Пресвета Богородица, тзв. Ширшаја небес (Шира од небеса) у чијем крилу сједи Дијете – Христос и ова представа символизује средиште читавог свијета. Такође, карактеристика православних храмова је приказ Успења Пресвете Богородице на западном зиду храма, док се на Царским Дверима осликава догађај Благовијести.
