Прођоше још једном кроз наш крај силне делегације званичника из Србије и наравно никоме не паде на памет да посјети стратиште гдје почива близу хиљаду Срба из Сарајева. Обзиром да је ово мјесто запостављено и од стране државе за коју су ови борци дали животе, и није неко чудо.
Војничко гробље „Мали Зејтинлик“ настало је када и Република Српска, дакле печат је њеног постојања. Око 150.000 Срба са територије сарајевских општина Илијаш, Добриња, Вогошћа, Грбавица, Рајловац, Илиџа, Хаџићи и Центар, 1996. године протјерано је са својих огњишта, а мјесто за своје ближње који су страдали током ратних дејстава нађоше у Сокоцу, у тврдој земљи Романијској. Кажу да је и земља плакала те ’96.
Не знам да ли случајно или намјерно, али ово спомен – обиљежје никада није уврштено у споменике од изузетног значаја за Републику Српску. То говори какав је став и однос државе и оних који је воде према овом светом мјесту.
Остаје само на нама обичним смртницима да радимо на томе да се не заборави хиљаду жртава које почивају на мртвој стражи подно Романије. Србијо, мати наша и теби хвала за ову муклу тишину дугу скоро три деценије. Продужи директно до Сарајева и не осврћи се. Сврати до града у коме је ова младост нестали. Сврати до града у коме њих више нема и не питај јесу ли се могли вратити. „Нису се вратили. Преко њихових стријељаних очију прешли су тенкови.Преко њихових стријељаних очију. Преко њихових изрешетаних илузија. Сад би били очеви. Сад их више нема.“
