Заговорници тезе да је БиХ у лошем стању зато што нема више надлежности, због тога што није централизованија, никад не спомињу да БиХ не извршава квалитетно или не реализује уопште ни све своје постојеће уставом предвиђене надлежности.
Рецимо, чланом ИИИ/1. Устава БиХ одређено је да су политика и регулисање питања имиграције, избјеглица и азила искључива надлежност заједничких институција БиХ. Сви смо свједоци да је на овом питању, које је дакле, апсолутно у домену централних институција, показано да је оваква БиХ потпуно неуспјела држава, јер у њу улази како ко хоће, ради у њој шта год хоће и излази из ње гдје хоће, како хоће и кад хоће.
Дио миграната терорише домаће држављане, свих националности и религија, и то је наша тужна свакодневица. Држава која није у стању да извршава своје обавезе је, наравно, неуспјела.
Није пуно боља ситуација нити са неким другим уставним надлежностима БиХ. Рецимо, спољна политика. Не постоји озбиљна и кохерентна спољна политика Босне и Херцеговине, то је неоспорна чињеница. Нити о једном иоле важнијем међународном питању и проблему не постоји чврст консензус унутар БиХ.
Не може ни да постоји, јер спољна политика произилази из унутрашње, а унутрашњег консензуса у БиХ нема по било којем важнијем питању.
Према томе, јасно је да БиХ од својих десет уставних надлежности објективно у пуној мјери можда реализује три или четири, што је мање од 50%.
Од преко 60 надлежности које су, овако или онако, након Дејтона пренесене на ниво БиХ, реално се у пуном капацитету и квалитетно извршава можда њих десетак, што је мање од 20%. Ако би се заједничким институцијама БиХ евентуално додијелило још надлежности, јасно је да би проценат успјешности реализације тих надлежности био још и мањи.
Дакле, парадоксално је, али је евидентно, да што више надлежности има, БиХ показује да је као држава бесмисленија и неуспјешнија. Посебно је парадоксално, да не кажем комично, да они који највише инстистирају на централистички уређеној БиХ заправо најсигурније воде до њеног дефинитовног уништења као државе.
У периоду у којем је јасно да питање односа Београда и Приштине долази на дневни ред у Вашингтону јасно је да и Бањалука мора имати своје јасне ставове. При томе, наша позиција не треба да буде деструктивна и ми морамо да инсистирамо на регионалној стабилности, економској сарадњи и царинској унији земаља регије, а што је и политика званичног Београда. Но, нема претјераног смисла говорити да Република Српска само жели пуно поштовање дејтонског устава. Наравно, као легалисти, ми тај устав и то уређење потпуно поштујемо док је на снази и ту ништа није спорно.
Не пада нам на памет да насилно и једнострано дође до промјена тог уређења. Али, циљ Републике Српске не може да буде дисфункционална уставна структура у којој централне институције имају степен успјешности од 20%. То је лош степен, то је катастрофално, јер ми те институције плаћамо 100% и људи који раде у њима су вишеструко плаћенији од остатка грађана.
Зато наш циљ мора да буде Босна и Херцеговина са свега три надлежности, а то су спољнотрговинска и царинска политика, и то усаглашене у оквиру регионалне економске уније, контрола ваздушног саобраћаја и провођење међународних и међуентитетских кривичноправних прописа, укључујући и односе са Интерполом.
Савјет министара треба укинути, јер нема шта да ради, док би наведене три надлежности реализовало трочлано предсједништво, које се не бира на директним изборима, него двотрећинском већином у ентитетским парламентима. БиХ би остала сачињена од два ентитета, који би вршили апсолутно све остале државне надлежности, док би земља била демилитаризована.
Умјесто етничког, промовисан би био конституционални национализам, што би значило да постоји позитивна конкуренција и такмичење између ентитета, а не етницитета. Република Српска и ФБиХ, по узору на Енглеску, Шкотску, Велс и Сјеверну Ирску, имале би своје посебне спортске репрезентације, које би самостално учествовале на међународним такмичењима.
Евро би био јединствена валута, а трајно опредјељење такве БиХ била би пуна европеизација друштва, апсолутно поштовање људских права и слобода, тржишна економија и слободан и неометан проток људи, роба и капитала. Сваки човјек би у таквој БиХ и Републици Српској имао сва међународно загарантована лична права и слободе, те не би било важно ко је које националности, вјере или политичког опредјељења, него колико поштује устав и законе, односно колико је поштен и радан.
У уставу такве државне заједнице БиХ било би, природно, предвиђено и право ентитета на самоопредјељење до независности, не примарно због тога да би се било ко отцијепио од БиХ, него зато што је то општеприхваћени цивилизацијски демократски стандард. Сви заједно би радили на томе да до отцјепљења не дође у таквој заједници, јер би економски разлози били на страни таквог уређења, а сви би се осјећали комотно у таквој земљи.
Само таква БиХ има шансу да преживи и да буде успјешна држава. Нико Републици Српској не би могао да предочи озбиљне аргументе да оваква политика руши БиХ. Управо супротно, на овај начин имали бисмо БиХ која 100% извршава своје надлежности и само таква БиХ би имала неупитну будућност.
Другима треба поставити питање зашто инсистирају на земљи која је 10% и која је неуспјешна на сваком кораку.
