На Романији и Гласиначком пољу често можемо пронаћи гомиле камења, за које мислимо да су мјеста за одлагање отпада приликом искрчивања посједа.
Међутим ове гомиле представљају дио једне културе која потиче из далеке прошлости, чак из илирског периода (1800. до 200. године п.н.е.). Већина громила је из Халштатског периода (Гвоздено доба) од 800. до 500. године п.н.е, када Гласиначка култура доживљава свој процват.
Градине и громиле
Народ ове гомиле камења назива “громилама”, научници “хумкама” или “тумулима”. У илирском периоду у овим гомилама камена су сахрањивани мртви. С обзиром на то да су Илири вјеровали у загробни живот, своје мртве су сахрањивали са личном имовином. Захваљујући остацима који су пронађени на Гласинцу, наша историја је остала богатија за многа открића, а Гласиначка култура је постала позната широм свијета.
Велика истраживања и испитивања громила су рађена крајем 19. вијека, тачније 1888, 1895. и 1897. године, од стране Земаљског музеја у Сарајеву. Највећи број громила је пронађен у околини Сокоца, па источно према Рогатици. Ћиро Трухелка је истраживајући у јесен 1888. године, избројао преко 1500 громила.
Захваљујући археолошким истраживањима зна се да је на тлу Гласинца у предисторијско доба постојала цивилизација чије се вишевјековно постојање завршава око 300.г.п.н.е. Носилац те цивилизације било је велико илирско племе – Аутаријати. Због постојања великог броја градина и громила зна се да је у доба Илира Гласинац био густо насељен. Број становника прије 2300 година био је приближно једнак броју становника из седамдесетих година двадесетог вијека. О богатству Аутаријата довољно говори чињеница да су они, по врстама и количини, имали много више металног оружја, оруђа и накита него гласиначки сељак у деветнаестом вијеку. „Гласиначке културе нестало је доласком Келта, који су продрлу и Босну у четвртом вијеку прије нове ере. Са доласком Келта извршена је на Гласинцу прва позната смена становништва.“ ( др Миленко С. Филиповић: „Гласинац“).
Када су први истраживачи крајем 19. вијека стигли на Гласинац у намјери да истраже хумке, зетекли су поред пута оскрнављене и раскопане громиле, смрвљене кости разбацане около.
Вјеровало се да се испод камења налази закопано благо, па је народ копао, међутим једном се десило нешто прилично чудно. Код села Кусаче народу се приказао дух, који је устао из громиле “да му је глава небо дотакла”. Копачи су се онесвијестили од страха, а када су се пробудили, духа није било, али се од тада народ плашио ископавати громиле.
Велики дио громила на подручју Гласинца је истражен, а највриједнији проналасци се и данас чувају у музеју у Бечу. Народ је громиле на неким подручјима називао и Арареве громиле, а у близини великих група громила су откривени остаци утврђења, њих око 50.
Међу првим истраживањима су била и она поред цркве Светог пророка Илије на Сокоцу, гдје су пронађене бројне громиле и остаци једне градине.
Громиле су разних облика и величина. Неке имају и по 20 метара пречнику и у њима се налазе најчешће групни гробови. Само су богатији покојници сахрањивани са оружјем и личним предметима. У неким громилама су пронађени скелети, у некима само урне, док неке громиле садрже само предмете.
Двије су врсте налазишта праисторијских предмета на Гласинцу- градине и громиле. На простору између Сокоца, Рогатице и Вишеграда крајем деветнаестог вијека откривена су стара илирска насеља, тзв. градине, са мноштвом гробних тимула – камених и земљаних хумки и више од десет хиљада гробова. Међу већим и значајнијим ископинама старих илирских насеља су градине на Комини, Илијаку и Пуховцу.
Сљем
Истраживања су показала да свака од преко двадесет хиљада предисторијских громила садржи по једну или више гробница, из времена кад су на Гласинцу живјели Илири. Најпознатија и величином и својим садржајем била је Арарева громила код Ћаварина. Судећи по остацима, који су у њој пронађени, била је то гробница неког отменог великаша, јер ниједна претходно претражена громила није била тако богато напуњена предметима од бронзе. Источни крај био је пун ситних комадића угљена и пепела, а здробљене кости биле су на пола сажгане, што доказује да је мртвац на ломачи спаљен. У овој громили пронађена је красна коринтијска кацига од бронзе, попут оних што су носили стари грчки јунаци. Тај шљем се здробио на тјемену под теретом громиле, али заштита за лице врло је добро сачувана. Кацига је начињена око петог вијека прије Исуса.
Гласиначка колица
Године 1880. приликом градње нове цесте од Подроманије у Рогатицу- код хана Шаренца, нађена су култна „Гласиначка колица“ уз неколико бронзаних предмета од великог значаја. Ови предмети се налазе у Археолошком музеју у Бечу.
„ Кола – кадионица, која у давној давнини служаше за прекаду гроба, састоје се из повеће тице, смјештене на четири точка. Тица је изнутра шупља, простор пак бијаше као суд за жеравицу, на којој се мирисаве твари сагорјеваху. Као заклопац тога суда, сједи на великој тици малена истог облика. Осим ових двију тица има на свакој осовини још по једна тичица, као украс. Омјере ове чудновате справе јесу: укупна дужина 19 цм, ширина 10 цм, а висина 15 цм. Тежина. Свега 1055 г. Кола су ливена рађевина, а бронза је сва обложена загаситозеленом патином. „ , пише Ђорђе Стратимировић у Гласнику Земаљског музеја 1.10.1891. године.
Стећци
Стећци (једнина: стећак или стојећак камен, кам, биљег, мрамор) су средњовековни надгробни споменици у облику великих каменова, понекад са уклесаним сликовним украсима или натписима. Поуздано се зна да су у средњем вијеку стећке подизали и православци и католици и припадници богумилске цркве.
Надгробних биљега из средњег вијека има на Гласинцу и његовој околини у великом броју. Надгробници већином имају облик „ стећка на шљеме“ , затим су заступани понајвише облици „камен“ и „ широка плоча“. Међу стећцима има један „на шљеме“ особито лијепих размјера, без писма и шара, али са урезаним крстом опточеним колутом. Некропола у Кошутици броји 42 стећка, у Барама их је 80, Лубурић пољу 103. Стручњаци процјењују да је на подручју Гласинца више од десет хиљада тих старих гробова, од којих многи имају и своје камене биљеге. На Црквини има око сто надгробника. Један камен има натпис. Дио каменог обелиска са Црквине на Гласинцу уграђен је у под звоника цркве Св. пророка Илије.
Бунари
Бунара има свуда по Гласинцу, а њихова градња приписује се Грцима. Многи су покривени великим четвртастим каменим плочама од кречњака, са отвором на средини кроз који се спушта посуда за црпање воде. Такви бунари се зову „под плочом“. Дно и зидови ових бунара најчешће су озидани каменом.
У Парижевићима од 1885.године постоје два, а од 1910.године три сува бунара. Бунаре на Гласинцу и околним селима градили су мајстори из Далмације, које су мјештани називали „гоге“. Стари бунари са и без плоче одржали су се до данас, углавном у безводним подручјима, у којима су касно изграђени сеоски водоводи. Има их на неколико локалитета на Гласиначком пољу, у Кусачама, у Неправдићима, у Балтићима, на Лазар брду у Маргетићима. М.Филиповић истиче да су бројна предања о томе како је на Гласинцу некада било језеро. „Мора да је на Гласинцу у задњих двије хиљаде година било знатних промена односно смаивања површинске воде. Најбољи доказ томе су густина пра историјских насеља и њихова напредна култура.“
