„Наш командант везе Васо Јеремић био је тешко рањен. Буквално је био мртав донесен. Др Лаза му је разврнуо плућа, гурнуо је руку у груди, стискао срце и наживо му је вратио живот. Ни он сам није могао да верује, али једноставно, пошто су били и добри другови, рекао је: „нећеш ми Васо отићи, ја ћу те спасити“. Ми смо говорили, ако ти Бог мало помогне а др Лаза те дочека, значи бићеш спашен“.
Овако говори Горан Шеховац, председник Скупштине организације „Илиџански борац“, један од 250 ветерана који су дошли у Ниш из Републике Српске да на Видивдан на нишком Новом гробљу одају почаст др Миодрагу Лазићу, који је као ратни хирург добровољац, деведесетих година прошлог века, током три године на првој линији форонта, у ратној болници у Републици Српској, спасио небројено много живота. Они су тихо, у мимоходу палили свеће и љубили надгобну плочу вечне куће др Лазе, како су га сви звали, а потом су присувовали опелу.
Шеховац каже да је др Лаза радио је буквално на првој линији фронта и да је помагао рањеницима и када није било анестезије, основног медицинског материајала и основних услова.
– У одбрани свога народа, ми који смо стајали у рововима и јуришали, нисмо имали компромиса али ни дилеме. Знали смо да наши преци и потомци очекују од нас, а да ли ћемо дочекати слободу, то зависи од Бога и доктора Миодрага Лазића, нашег Лазе у болници „Жица“. Ако Бог имало припомогне, др Лазић ће спасити. Част српским лекарима из Сарајева који су остали са нама у том гротлу крви, муке и части, али ти си Лазо био светионик. Из Ниша где многи твоји суграђани нису ни знали да у Сарајеву има више Срба него у Нишу, дошао си да помогнеш, да нам крпиш подерана тела а богами и душе. Дошао си на два дана а остао три године, остао си до краја Лазо, до победе, рекао је Шеховац. Он је додао да су „народ, војска и добровољци“ одбранили Републику Српску а да се др Лаза вратио у Ниш „да причаш и пише“ о њима.
-А ми смо се повукли у ове баре и војне полигоне да лижемо своје ране, препричамо ратне успомене и градимо себи нови град. Град у којем нећемо бити избеглице, ратни пшрофитери и поражени. И хвала Богу направили смо Источно Сарајево и источну Илиџу. И ту те нисмо заборавили, Илиџа памти своје јунаке. Потомцима и сумњичавима смо препричавали како си рањенику руком стискао срце да проради, и оно проради. Како си оперисао по три рањеника одједном. Како си радио са ногом у гипсу и по 36 сати непрекидно. Зато су ти јунаци игманске, вогошћанске, рајловачке, илијашке бригаде, сарајевско-романисјког корпуса читавог, са Министарством унутрашњих послова и доделили орден као најбољем међу собом, са којим смо безброј битака заједно добили, ову задњу нисмо. Ваљда, јер нисмо били заједно. Али не брини др Лазо, оно срце које си руком натерао да ради куцаће за тебе док је жив и један од нас а и после. Ти си Лазо у нашим срцима. Нека ти бог душу прости, нека ти је лака земља, твојој породици пун здравља, рекао је Шеховац у говору над гробом др Миодрага Лазића.
Слободан Вуковић – Вук, каже да га је др Лазић оперисао два пута и да је жив захваљујући њему.
-Два пута ме др Лаза скрпио 1994.године у мају и октобру, послао ме за Београди хвала Богу остао сам жив. Да није било др Лазе не би било мене овде. Када смо чули да је умро, била је велика жалост. Нису људи могли да поверују, није се то десило, то је немогуће, ђе Лазо да умре, то је немогуће, нема од тога ништа. Али ево видите каква је та корона болест, најбољи одоше, нажалост. Ми др Лазу поредимо са Илиџом. Лаза је Илиџа, Илиџа је Лазо. Да није било Лазе, вероватно ни нас данас не би било овде, каже Вуковић.
Пјанић, један од ветерана сведочи да му је др Лазић спасио живот.
-Био сам у рату четири године. Тај ми је човек спасио живот, стицајем околности преживео сам захваљујући њему. Био сам рањен 4.септембра 1993.године, упуцан сам био метком, др Лазић ме је оперисао, извадили су ми бубрег, транспортован сам за клинику ВМА у Београд. Др Лаза и Илија Ћалић са нашим директором болнице „Жица“ Миланом Пејићем, организовали су случајно са Французима да ме пребаце за Београд јер никакве везе нису постојале, и тамо сам провео три месеца. Захваљујући том човек сам овде, каже он.
Мирослав Лучић, некадашњи борац а садашњи председник Скупштине града Источног Сарајева, каже да су данас макар мало себи олакшали јер нису могли да дођу када је сахрањен др Лаза и када је било 40 дана.
-Ево данас смо на Видовдан коначно у Нишу на овом гробљу где је сахрањен наш др Лаза и сигурно да смо сви пуни емоција. Свако од нас ко је био у прилици да буде са др Лазом, док је био са нама у болници Жица, не може ни сва своја осећања да искаже, покушавамо макар мало да му узвратимо за оно што је урадио за наше рањенике јер је спасио многе животе, много људских удова и али и душа. Трудићемо се да као његови саборци сачувамо сећање на њега и да нам он буде на неки начин водиља за даље у животу, као и за гереације које долазе после нас, рекао је Лучић.
Др Лаза ми је купио чизме јер сам по снегу ишла у ципелама
Ратни војни инвалид Мила Штака из Илиџе, која је после рањавања прешла сам у болнницу илиџа да ради са др Лазићем, сећа се како јој је др Лазић поклонио чизме јер је по снегу ишла у ципелама.
-Данас сам емотивна, чини ми се да су ми се све ране отвориле које носим из наше источне илиже и српског Сарајева. Зиме 1992/1993.године дошла сам зими на посао, нисам имала чизме а снег је био дубок. Ја се отресам испред болнице кад иде др Лазић: „Јао бре Мила, снег је а ти у ципелама“. Рекох, ја немам чизме. Он каже: „Кад одем у Ниш ја ћу ти купити“. И др Лазо је отишао у Ниш у фебруару, у међувремену му је супруг погиуо. Када се вратио, предаје ми саучешће и предаје ми чизме из Ниша, број 39. Донео их је из Ниша, прича Мила на ивици суза.
Застава породици
Шеховац је ћерки др Лазића Нини Вујошевић, која је са члановима најуже породице присуствовала опелу, уручио заставу борачке организације „илиџански борац“ која је донета из Јерусалима.
-Ова застава је била у Јерусалиму, лежала је на Исусовом гробу, лежала је у Витлејму на месту Исусовог рођења где је на четири језика парастос био за све илиџанске борце. На четири језика прочитана су имена 1.064 бораца. Ову заставу смо благословили, ја сам је лично однео и жеља нам је да је у част здравља породице Лазић, његове унучади, поклонимо Нини. Да је чувају њена деца, да знају ко је деда био, да је био велики човек и ова застава пуно вреди, рекао је Шеховац.
