Празник Благовијести прославља догађај о коме се говори у Лукином Јеванђељу (1,26-28). Шест мјесеци након зачећа Светог Јована, архангел Гаврило је благовијестио Дјеви да ће зачети и родити Сина – Спаситеља рода људског. Догађај и разговор између њих је свима познат. Код Грка овај догађај има неколико имена: Дан поздрава, Благовијест, Добра вијест. Латини га зову: Јављање Ангела Дјеви, Поздрав Марији, Јављање Марији и њен пристанак.
Слављење овог празника установљено је доста рано и врло мало се зна о њему. Бесједе поводом овог празника забиљежене су прилично рано; имамо их још из 5. вијека – од Григорија Чудотворца, Светог Атанасија Великог, Aтанасија Синајског, Петра Равенског. Бесједа Аврама Ефеског сигурно свједочи да је овај празник био слављен у 6. вијеку. На Истоку и на Западу, такође, имамо сигурне потврде о слављењу овог празника и у 7. вијеку. Пасхална хроника говори да је цар Ираклије на овај датум кренуо на исток са војском 624. године.
Трулски сабор (одржан 692. године), такође, помиње овај празник; да се на датум његовог празновања (у Великом посту) служи пуна, а не пређеосвећена литургија. У 7. вијеку постојала је базилика, коју је подигла Света Јелена, посвећена Благовијестима, у Назарету, на мјесту гдје је била кућа у којој се овај догађај десио. О овоме свједочи и Блажени Јероним у 5. вијеку. Ови подаци нас доводе до закључка да је овај празник почео да се слави доста рано. И бесједе Прокла цариградског из 5. вијека упућују на прослављање празника Благовијести.
На Западу имамо свједочанства из истог периода као и на Истоку. У Толеду, у 7. вијеку имамо саборску расправу о Благовијестима – да се празновање пренесе на мјесец децембар јер не приличи да се празнује у току Великог поста. Благовијести се славе 7. априла, зато што се Божић слави 7. јануара (девет мјесеци од зачећа до рођења Христовог).
Пјесме за овај празник су писали: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Козма монах и Лав Мудри.
