Истовремено током читавог априла 1942. године десетине хиљада цивила из Власенице, Подроманије, Хан Пијеска, Рогатице, Зворника, Олова, Сарајева, Пала, Сокоца, Кладња, Братунца и Вишеграда панично бјежи испред крволока Црне Легије према Дрини у нади да ће стићи на спасоносну србијанску страну.
Црна Легија је међутим немилосрдна у својој садистичкој намјери, неуморно их гони и брутално убија. У борби за голи живот мајке у паничном страху остављају бебе, људи врше самоубиства само да не би пали у руке усташама, јер знају да их чека страшна смрт. Ситуација се погоршава када Италијани у Вишеграду забрањују прелазак преко вишеградског моста, због чега српски збјегови настављају епопеју на сјевер. Највеће страдање доживљавају у селима Милошевићи и Стари Брод, низводно од Вишеграда. Ту су усташе сустигле и убиле неколико хиљада Срба. Злочин у Старом Броду је остао упамћен по колективном самоубиству 326 српских дјевојака које су са стијена изнад Дрине скакале у воду, да не падну зликовцима у руке, као и по оцу који је са својих шест кћери ушао у воду држећи их за руке док их није Дрина све заједно није однијела.
Стравичан покољ над избјеглицама извршен је и 26. априла 1942. код мјеста Црквине, на путу Горажде – Фоча. Убијено је око 160 лица. Међу страдалницима била је и фамилија Пушоња из Џимрија са 45 чланова. Неколико дана након покоља овим путем је прошла Стана Шарац из Ђедоваца са Романије, тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла ју је међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди исјечене, а на грудима њена петомјесечна беба одсјечене главе. Истог дана, док је покољ трајао, у не тако удаљеној Фочи, комунисти организују фудбалску утакмицу између екипе Пратеће чете Врховног штаба и екипе Врховног штаба, ЦК Скоја и Агитпропа! Само у другој половини априла и почетком маја Црна Легија је сустигла и побила око 6.000 ових несрећних људи. Они срећнији су успјели да чамцима и импровизованим прелазима пређу Дрину и домогну се спасоносне Србије. Милован Бакмаз (79 година), из Хан Пијеска, а родом из Соколовића код Соколца, о свом преласку преко Дрине прича: „Заноћисмо у Милошевићима, кад одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. Поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа. Мој отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Нијемци разговарају, па са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: „Цурик усташ, цурик усташ…“. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”. Они који би прешли границу су често немоћно гледали како на другој страни усташе брутално кољу, муче и силују њихове најмилије који се нису докопали спасоносне стране.
Жељне крви, усташе од половине априла до половине маја 1942. године предузимају још једну “акцију чишћења” на ширем подручју Романије како би ликвидирале преостале Србе. Само у рогатичком срезу тада је убијено неколико стотина лица.
О овим стравичним злочинима усташке Црне Легије, о којима је у доба СФРЈ било забрањено говорити, 2008. године снимљен је потресан документарни филм под називом „Дрино водо, очи дјевојачке“, аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, у коме су коришћени архивски материјали њемачке војске и у коме су после скоро 70 година малобројни преживјели Срби добили прилику да коначно кажи истину!
