У крају гдје су моје ноге први пут самостално ходале не расте рузмарин. Барем га ја за оволико година никада нисам успјела наћи, а није да га нисам тражила. Знам да расте на неком скровитом пропланку и да га пронађе само онај ко у густу шуму смјело залази и не преза од шумских звјери, вјероватно зато што се искрадао из људских звјерињака, па те које тумарају шумом није доживљавао као опасност. Онако како је он бјежао од људи у пустоловине, тако су ти исти људи бјежали од њега кад би се након извјесног времена вратио у село.
Био је то необичан човјек. Селом је пролазио у друштву великог бијелог пса који је у стопу пратио свог газду. Очима је слиједио сваки његов корак, а кад би старац свратио у неку сеоску кућу, мирно би лежао поред прага, чекао, не придајући значај сеоским кокошкама које су радознало кљуцале око његовог репа. Често је са њима у друштву била и коза Весна, која је била послушнија од сеоске дјечурлије. Необјашњива је била та њена дисциплина. Старац је понекад на свом бесциљном путу свраћао и у нашу кућу. Са нама је дијелио оно што би се нашло за ручак на старом шпорету. Након тога увијек је тражио дрвени чанак, у који нам је, у знак захвалности, остављао Веснино млијеко. Оно што је највећи његов дар мени , јесу приче које су урезане у сваку пору сјећања.
Прољеће је одмицало, а трагови снијега и леда могли су се наћи само у дубокој шуми, тамо гдје сунчеви зраци од густих крошњи нису могли да дохвате тло и да оживе зрневље и сјеменке траве која се развијала свуда около. Као и небројано пута до тад, на уским, дрвеним вратницама које воде у двориште појавили су се вјесници лијепих дана, дјед Обрад, Меди и Весна. Нисмо се сретали током зиме. Кроз дугу бијелу браду ширио се осмјех који је био знак да му је драго што ме поново види. Изнад запуштене бијеле браде назирале су се свијетле очи. Једно око било је плаво, а друго је носило неку мутну боју. Причали су да је некад ноћу дјед ишао шумом и да му је на пут стала велика медвједица, која је у страху за своје младунце напала несретног човјека. Пуком срећом успио је да преживи, а ожиљак који му је остао на оку стварао је страх код дјеце која се са њим нису упуштала у причу. Ја се нисам плашила. Везало нас је повјерење и пријатељство, иако сељаци нису имали лијепе ријечи за њега. Говорили су да је то обична сеоска скитница и будала која је расула свој живот ни у шта, а могао је лијепо да живи од учитељске плате у сеоској школи, а касније и пензије која је била довољна да себи приушти угодан живот. Код њега им је сметало много тога. Душебрижно су испирали уста причама како је отјерао жену од себе која није могла да трпи његову нарав. Дјеца су му отишла у иностранство да се школују и за себе нађу бољи живот. Како је имао доста стоке, пријетили су да ће му убити краве и козе ако се још једном нађу у туђем врту или воћњаку. Ја му ништа нисам замјерала. Знам колико сам пута морала да уберем љесков прут и онда кад сам крива и кад нисам. Тако сам сматрала да је и он за нешто и сам крив, нешто је бреме судбине, а већи дио злобна прича сеоских људи који су и сами кивни на свој живот, па су прстом упирали у њега да кажу шта то не ваља и тако избјегну било какав суд о себи.
Сједили смо у дворишту кад је дјед из свог џепа извадио смотуљак необично лијепог цвијећа, свијетло зелене боје са плавим и сребрним изданцима.
– Ово сам убрао за тебе, рече. Чувај га, па кад увене донијећу ти нове.
Необична срећа ми је владала душом. Брзо сам у чашу насула воду и ставила цвијеће на прозор, са оне стране гдје се свијетлост најдуже задржи.
– То ти је рузмарин. Овдје се ријетко нађе. Пронађе га понекад Весна, у шали рече.
Очи су му се напуниле сузама. Нисам могла да наслутим да ли су испливале од среће или од туге. Своју руку спустио је на мој потиљак.
– Ово дијете има паметну главу. Да видим… Паметно чело. Личиш на свог покојног дједа. И он је имао исто чело и лице му са првим сунцем потамни исто као твоје.
Видјела сам да громада туге лежи на срцу уморног старца. Знам да га је познавао и волио. На црно бијелој слици која стоји уоквирена на зиду стоје моји преци, а у првом реду мој дјед, тад дјечак од шест, седам година. Често бих стала испред ње, посебно кад би неко рекао да личим на њега. Упоређивала сам црте лица и неизмјерно се радовала проналаску сваке сличности, а било их је. Нисам још ишла у школу када је страдао. Сва сјећања на њега брижно сам чувала да не изблиједе, а оживљавала сам их у сваком разговору о њему. И његова смрт се десила у прољеће. Снијег се топио, а сеоски поток тад је знао највише да набуја. Баш у тим данима кад је достизао своју највећу снагу, дјед се у предвечерје враћао кући. Дрвена брвна преко којих је прелазио још су била прекривена поледицом. Оклизнуо се и пао у хладну воду. Дебели зимски капут брзо се натопио водом, а хладноћа је узимала свој плијен.
– Чуо сам да је дозивао у помоћ, рече дјед Обрад и тргну ме из одлуталих мисли.
– Моја кућа није далеко. Молио сам их да крену са мном, али не хтједоше. Недадоше ми. Кажу гдје ћеш будало да нас намамиш све. Рат још није готов. Нисам их смио послушати, причао је старац кроз сузе, а његове очи су ме молиле да му повјерујем.
– Био је то добар и вриједан човјек. Све је радио лијевом руком, баш као и ти. Знаш да су по њега долазили да га воде у велике школе, али му нису дали због имања. Коме ће остати земља, ако не јединој мушкој глави? А требао је да оде.
Свако на својој путањи размишљања, дуго смо сједили на прољећном сунцу и удисали мирис бехара са тек процвале трешње. Није било ријечи, али ни замјерки и пријекора. Ја сам му вјеровала.
Сретали смо се још неколико пута док нам се стазе нису мимоишле, а мало сеоце остало потпуно празно. Кад ноге кроче у двориште дјетињства поново оживе слике из најљепших прича, које остају да се препричавају и онда кад наша стопала више не буду остављала траг на земљи. Знам да су се на неком новом пропланку пронашли. Да сједе дуго и препричавају гдје су их све водили земљани путеви и пространства. Један другом ништа не замјерају. Дјед Обрад прича како је код Кустурице снимао филм и напамет ређа све своје реплике.
Ја и даље тражим тај необичан изданак рузмарина, проткан планинском росом и најљепшим мирисима из дана кад се расло.
