Иако је познат по дугим романима који се упијају, Андрић је бриљирао и када је ријеч о краткој форми.
– Много самујеш и дуго ћутиш сине мој, затрављен си са сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице бледо, спуштене веђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у летњи дан, сине мој!
– Шта си видео у летњи дан, сине мој?
– Видео сам да је земља јака и небо вечно, а човек слаб и кратковек.
– Шта си видео у летњи дан, сине мој?
– Видео сам да је љубав кратка, а глад вечна.
– Шта си видео, сине мој, у летњи дан?
– Видео сам да је овај живот ствар мучна која се састоји у неправилној смени греха и несреће, да живети значи слагати варку на варку.
– Хоћеш да уснеш, сине мој?
– Не, оче, идем да живим!