Међународни дан жена прилика је да се нешто више каже и о обичној жени, супрузи, мајци, односно оном, како се често тврди, главном стубу на коме стоје кућа и породица.
У самом врху таквих у Рогатици је Милијана Чаркић (35), која је, бринући о свом тешко болесном супругу Стојану (44), преко своје главе и слабашних женских плећа у посљедњих седам година претурила много тога што не доживе ни дупло старије од ње.
Ја и мој Столе, како Милијана тепа супругу, узели смо се 13. јуна 2002. године. Он је имао 26, а ја тек ушла у 18-у годину и све је, каже, пошло како се само пожељети могло.
– Кћерку Марту добили смо 18. фебруара 2005. и тако у слози и љубави до 10. јануара 2013, када се Стојан разболио. Тог, за нашу породицу незаборавно тешког дана, изненада, као гром из ведра неба, шетајући улицама наше Рогатице, мој Стојан из чиста мира је пао – прича Милијана.
У бесвјесном стању превезен је у рогатички Дом здравља, а одатле хитно у Болницу у Фочи. Из Фоче је, присјећа се, још хитније стигао у Клинички центар на Кошеву у Сарајеву. Први преглед и дијагноза – тежак мождани удар, који се у међувремену још једном поновио.
– Мој Столе у дубокој коми, са само повременим буђењем, остао је у Сарајеву близу пет мјесеци, уз три операције на глави, због којих му је одстрањена готово половина чеоне кости и дио тјемена, који су касније “закрпљени” пластиком – каже Милијана.
До доласка кући оперисан је још четири пута, од чега два пута како би се санирало 12 рана које су дошле као посљедица дуготрајног болничког лежања, једна због пуцања жучи и једна на куку.
– Ова посљедња дошла је због лошег третмана у једној од болница у Српској, у коју је мој Стојан враћен са Кошева и био отписан, а ја проглашавана лудом женом јер се нисам мирила са причом да је мој супруг безнадежан случај и да му у тридесетим годинама нема лијека – каже она.
За тај лијек борила се на разне начине. Како истиче, молила је Бога и људе, кумила, свађала се, плакала, викала, ишла од немила до недрага, понижавала и њега и себе.
– Уз Божију помоћ и велику подршку Стојанове и моје породице и бројних знаних и незнаних пријатеља, посебно из Рогатице, укључујући и запослене у Дому здравља “Др Зоран Митровић”, мој домаћин и велика љубав, мој Столе, већ мјесецима је код куће – прича Милијана.
Иако су још присутне посљедице тешке болести, Милијана је срећна што је међу њима. Иако је у инвалидским колицима, најважније је, вели, да је остао ведар и оптимистички расположен.
– Пише чак и пјесме, чији је један дио ушао и у збирку која је под насловом “Кроз пјесме сам Богу молбе слао, то је доказ да сам постојао” недавно објављена и пред великим бројем суграђана промовисана у нашој Рогатици – поносно прича Милијана.
Говорећи о Стојановој књизи, Милијана нешто и прећута. Знатан дио својих пјесама Стојан је управо посветио љубави своје супруге која га никад није напустила, њеној жртви и упорности да се он врати кући.
Иначе, док је био здрав, Стојан је био кршан момак, узоран супруг и брижан отац, син и брат. Са 16 година прикључио се Војсци Републике Српске на самом почетку рата.
Војну униформу, по наредби претпостављених, скинуо је почетком јуна 1996. и као демобилисани борац друге категорије наставио прије рата започето средњошколско образовања.
У Средњошколском центру у Рогатици стекао је квалификацију конобара, али га је пут одвео у друге воде – дрвну индустрију “Дрволик”, гдје је радио више од пет година. А онда одлази у “печалбу” у Сочи, у Русију, гдје је као грађевинац двије и по године градио објекте за потребе зимске Олимпијаде.
Кући, на зимски одмор, дошао је 24. децембра 2012, а тешка болест стигла га је петнаестак дана касније. Његова љепша половина Милијана трговац је по образовању.
Пратећи у стопу лијечење супруга у више болница, преквалификацијом се оспособила за његоватеља старих и немоћних лица.
Знање и љубав новог занимања, уз то што свакодневно бдије над супругом Стојаном, преноси и на штићенике Дома за старија лица “Сунце” у Рогатици, гдје ради око годину и по.
Директор “Сунца” Радомир Ћућула рече да би свака кућа овог типа пожељела да има радника каква је Милијана.
Једна од пјесама које је Стојан посветио Милијани
Молитва за њу
Ти делиш са мном добро и зло, не знам одакле ти више снага, да издржиш то.
Не требаш мени само дан ил’ два, за цео живот, Милијана желим те ја!
У најтежим тренуцима си са мном, и знам ради тога, да си супруго, мени прави дар од Бога.
Молим Те за моју драгу, дај јој Боже здравље, срећу и снагу!
Обасјај је Боже драги, и срећом и светлошћу, и до сад је издржала само Твојом светом вољом и милошћу, имала је великих искушења, ал’ уз мене је остала на томе Ти драги
Боже хвала!
Да је увијек здрава и весела, упиши јој Боже, све у добра дјела, понизни те моли слуга. Својом благом милошћу помилуј мога најбољег друга!
