У одељењу првог разреда које сам посетио пре неколико година, већина шестогодишњака користила је таблете или компјутере. Радили су независно, свако за себе, решавајући математичке проблеме од којих је сваки, наводно, био прилагођен детету које решава и његовим могућностима. Учитељ је за то време радио с једном мањом групом деце. Пришао сам једном дечаку, рецимо да се звао Кевин, који је збуњено гледао у екран на коме је писало “зброј 8 и 3”. Дечак је, не знајући шта друго да ради, притиснуо дугменце “преслушај”. Али ни после тога није дао одговор на постављено питање.
“Знаш ли шта значи збројити?” питао сам. Одмахнуо је главом и објаснио сам му да то значи сабрати. Наставио сам даље кроз учионицу. Посматрао сам децу чији су таблети приказивали реченице попут “заокружи 89 до најближе десетице”. Ако Кевин није разумео “зброј”, могу ли друга деца разумети “заокружи”?
Онда сам налетео на дечака који је буљио у свој компјутерски екран покушавајући да одговори на питање који број долази пре 84? Покушао је са 85, па 86, па 87, а компјутер му је сваки пут говорио да није у праву. Он заправо није разумео шта у овом контексту значи реч пре. Кад сам му објаснио, истог тренутка је кликнуо на 83.
Затим сам се вратио до Кевина да видим да ли је сабрао 8 и 3 и затекао га како прстима црта розе линије по белој површини на једној од зилион апликација које овакве справице имају, а које заправо само служе ометању деце у раду.
“Јеси ли успео да сабереш?” питао сам га.
“Не желим.” уздахнуо је. “Могу ли да играм игрицу?”
Школе широм света убрзано уводе нове технологије у свакодневну наставу, уз охрабрење заљубљеника у технологије и филантропа попут Била Гејтса и Марка Зукерберга. Галуп, организација која се бави истраживањем јавног мњења, утврдила је да на западу постоји велики ентузијазам за употребу технологије у настави међу едукаторима. Међу директорима њих чак 96% подржава “интензивнију употребу технологије у настави” док је међу учитељима тај проценат нешто мањи, око 85. Али, када су упитани да ли имају било какав податак или доказ о томе да технологије које користе у раду доносе боље резултате, нису могли да дају одговор.
А докази су, у најбољем случају, двојаки. Нека истраживања су показала позитивне ефекте, али од скромне употребе компјутера у настави, нарочито када је реч о математици. Али већина података показује негативан утицај њихове употребе на резултате тестова.
Студија коју је OECD спровео, а у којој су учествовали милиони средњошколаца из 36 земаља показала је да они који су интензивно користили компјутере у настави показују много лошије резултате учења, чак и кад се у обзир узме социјална позадина и демографски подаци.
Према једној другој студији, студенти на америчким факултетима који су користили лаптопове или друге дигиталне уређаје на предавањима имали су лошије резултате на испитима. Осмаци који су Алгебру учили онлајн то су много слабије савладали од оних који су учили у директном контакту са наставником.
За невољу, постоје и докази да студенти који спадају у било какву рањиву категорију (социјално, материјално, национално…) проводе више времена користећи дигиталне уређаје од својих привилегованијих колега.
Па зашто су ти уређаји заправо сметња у процесу учења? Понуђено је неколико објашњења. Када ученици читају текст са екрана, показало се да слабије прихватају информације него када читају с папира. Други разлог је и одвлачење пажње које је карактеристично за дигиталне уређаје, било да је реч о средњошколцу који је прекинуо то што ради да би проверио Инстаграм обавештење које му је стигло или прваку који је решио да одигра неку игрицу.
Али, поред ова два, постоје и дубљи разлози.
Један од њих је мотивација. Да је од Кевина учитељ затражио да сабере 8 и 3 велика је шанса да би био више мотивисан да то уради него кад то од њега тражи таблет. “Другачије је када учите од особе у коју имате поверења и с којом имате добру комуникацију” каже когнитивни психолог Даниел Вилингам. “То значи да вам је стало до тога шта та особа мисли о вама, па ћете бити вољни и да уложите мало више труда.”
Чућете често и поборнике употребе дигиталних технологија у нижим разредима основне школе како кажу да она омогућава да се пред сваког ученика стави различит садржај и тиме индивидуализује настава. Али, дозволити ђацима да бирају шта ће учити у тако раном периоду може довести до озбиљних рупа у знању. Један од скептика када је реч о индивидуализацији градива рекао је: “Да су мене пустили да бирам шта ћу учити у нижим разредима основне школе, постала бих стручњак за принцезе и куце.”
Још један проблем технологије је што не уме да прочита израз лица збуњеног ђака. Када Кевин није разумео задатак који му је таблет поставио, таблет то неразумевање није могао да препозна. Али, да је пред њим била учитељица, она би по његовом изразу лица јасно видела да неки део задатка није разумео. Дакле, технологије служе као систем за испоруку информација. И ту се ствар завршава. Ако су информације испоручене на нелогичан или неразумљив начин, таблет неће схватити да дете није разумело задатак. За то је ипак потребно људско биће.
