Особе које живе релативно нормалним животима са мозгом који је већим делом оштећен или му недостаје део, често делују нестварно.

„Колико год било необично, постоје особе које могу да живе са пола мозга, понекад врло мала лезија мозга, попут можданог удара или трауматичне повреде мозга, попут бициклистичке несреће или тумора могу имати погубне ефекте“, рекла је неуролог Дорит Климан.

Ново истраживање о људима којима недостају читаве половине мозга пружило је увид у то како је тако нешто уопште могуће, откривајући изузетну способност људског мозга да обавља више задатака када му одређени делови недостају.

„Скоро да можете да заборавите на њихово стање када се први пут са њима сретнете. Када седим испред рачунара и гледам ове МРИ снимке које показују само пола мозга, и даље се чудим да они долазе од истог човека кога сам управо видела, са којим сам разговарала, који хода и који је одлучио да посвети своје време истраживњу“, рекла је неуролог Дорит Климан са Технолошког Института у Калифорнији.

Шест учесника студије прошло је застрашујуће поступке уклањања једне од хемисфера мозга током детињства, како би се излечили од ретких и екстремних типова епилепсије. Процедура се назива хемисферектомија и користи се само ако су напади „катастрофални“ или лекови нису помогли.

„Заиста је невероватно шта ови пацијенти могу да ураде. Њихове когнитивне способности су и даље изузетно високо делујуће с обзиром на то да им недостаје половина можданог ткива“, истакла је докторка.

Студије указују да су активности унутар мреже повезане са способностима попут управљања моториком, док су везе између мрежа кључне за извршне способности попут радне меморије.

„Чини се да су њихове мождане мреже вишеструке“, изјавила је за Њујорк Тајмс неуролог Марлен Бермен са Универзитета Карнеги Мелон, која није била укључена у то истраживање.

Ово повећање везе између мрежа показује како преостали делови мозга надокнађују губитак, како би одржлии когнитивне функције и свест, објашњавају истраживачи у свом раду.

Они истичу да због веома мале величине узорка нису били у могућности да успоставе везу између разлика у активностима мозга и специфичног понашања.

У будућим истраживањима, тим жели да истражи како ове мождане мреже раде заједно да надокнаде оштећене или непостојеће делове мозга током одређених задатака, за разлику од стања мировања која су овде тестирана.