Растанци. Та чудновата ријеч која опише милијун и једну емоцију с којом не знамо камо би? Не иде. Загураш руке у џепове и дубоко удахнеш. Кроз прса ти прође нека необјашњива стријела и вере се уз твоја њедра. Схватиш да не знаш о чему размишљаш јер стојиш тако у средини ходника а заправо не знаш камо кренути.
Не можеш у јучер, а није још вријеме за сутра. Причала би с неким, али не проналазиш ријечи. Ниси више ни дјевојчица која се може само тако расплакати. Носиш своје растанке у себи и сваког поспремиш на посебно мјесто.
Помало си љута, али стално вртиш мисао како то није крај приче, како понад тијела које постаје прах, живи душа, она која само наставља неко ново путовање. Хваташ се за ту мисао јер ти даје барем привидни осјећај спокоја, али не за дуго… јер здвајаш у себи све те олује и посве разбацане мисли. И колико год да је растанака већ било, никада не постаје лакше. Нитко те на то не може припремити.
Ми људи мислимо да увијек имамо времена, да можемо све одгодити за сутра, за сљедећи тједан, за иза Нове године… али онда те одједном поклопи стварност у којој схватиш да је тај загрљај од прије пар мјесеци био посљедњи. И осмијех и приче и роштиљада у врту. Схватиш да звук тих корака више никад нећеш чути. Погоди те јасноћа свих посљедњих тренутака.
И све се чини безначајно. Све ствари које су те трен раније прогањале, рачуни, позиви досадних људи, послови који су се накупили, позиви на важна догађања и сва она остала животна говна којима увијек дајеш приоритет па одгодиш још једну каву, још једну шетњу, још један деит, још једну дивну успомену.
А онда ти понестане времена за одгађање јер једна се стаза завијек брише. Не можеш више њоме крочити и не можеш се надати звуку корака. Знаш да се никад више неће чути испред твојих врата. И сломи те то. Сломи те негдје дубоко и неповратно. Убије један лијепи дио тебе и схватиш да је то још једна твоја мала смрт.
Са сваким растанком умре дио меса, кости, срца и емоције. Откине се дио душе и претвоти у прах међу прстима. Пожелиш плакати али не иде. Осјећаш сузе у кутку ока али не желе се разлити. Било би лакше, толико много лакше да се можеш расплакати.
И сјетиш се да си као мала мислила како су чудни људи који не плачу кад неког изгубе, како су хладни и празни. Сада знаш да су то биле наивне људске просудбе. С временом си прогутала толико туга да су оне нашле начин како да те трајно боле. И знаш да их никад нећеш до краја исплакати јер ти неки људи никад неће престати недостајати.
Зато стојиш мирно и сабрано, достојанствено се опрашташ од свега што сте си значили и стиснеш мало ближе срцу сваку лијепу успомену. Зажмириш, чврсто, чврсто да те очи запеку и да ти се пред њима испод капака створе оне искрице, а све како би дубоко у ум потиснула најљепше слике.
Испеглаш бијелу кошуљу и одлучиш подићи косу. Одабиреш букет најљепших ружа и уредиш се за посљедње збогом.
Оно никад не пријеђе преко усана, али остане утиснуто у пољупцу, спуштеном на латице руже, која ће ускоро нестати испод ситних грудица.
Растајеш се опет… опет, а још једном ниси спремна за растанак.
Ал’ схватиш тад, нитко нилада ни није.
