Суецки канал је отворен прије 150 година, а осим прихода који доноси Египту има и велику симболику као пројекат који обезбјеђује међународни престиж.
Предсједник Гамал Абдел Насер је у октобру 1956. обзнанио одлуку која је у Египту изазвала славље, а у Европи запрепашћеност.
Насер је дуго чекао на кредите САД за градњу Асуанске бране и стварање акумулационог језера, па се одлучио за финансирање подржављењем Суецког канала.
Како се канал налазио у већинском власништву британско-француског Суецког друштва, Насер је обећао примјерено обештећење које су двије европске земље одбиле и уз подршку Израела, крајем октобра напале Египат.
САД и СССР су преко Уједињених нација натјерали француске, британске и израелске јединице да се повуку – Блиски исток је требало да остане подручје утицаја великих сила, али не и Европљана, пише Дојче веле.
Насер је прије свега хтио средства за свој престижни пројекат – Асуанску брану, каже политиколог Томас Демелхубер са Универзитета Ерланген-Нирнберг, додајући да је Суецки канал увијек био престижни национални објекат.
„Откако су га прије више од 150 година направили египатски градитељи, Суецки канал је симбол египатског напретка“, наводи Демелхубер.
Насер је, међутим, у октобру 1956. сам наговијестио да је то подржављење за њега било више од економског потеза – за њега је преузимање канала било у знаку арапског национализма.
Планови да се између Средоземног и Црвеног мора прокопа канал дуго су постојали, још од 16. вијека, каже Томас Демелхубер за Дојче веле, али додаје да је тек Фердинанд Лесепс покренуо пројекат.
На градњи су најприје биле ангажоване хиљаде европских радника, али било је потребно још људи па је тадашњи египатски владар Мохамед Саид 1861. године присилио на рад још 10.000 радника, а годину дана касније – још 18.000.
Канал је у почетку био само египатски, да би касније постао међународна зона, а градови попут Порт Саида постали су динамични трговински центри који су прикључени на глобалну трговинску мрежу.
„Аутопут британске империје“, како је канал прозван, битно је скратио трговачки пут између Лондона и Мумбаја са готово 20.000 на 11.593 километра.
Године 1870. каналом је прошло 486 бродова са 26.768 путника, 1913. је већ било 5.085 бродова са 234.320 путника.
„Моја земља више није дио Африке, направио сам од ње дио Европе“, рекао је тадашњи египатски владар Исмаел Паша поводом отварања Суецког канала 17. новембра 1869.
Од проширења канала за готово 40 километара 2015. године туда пролази још више бродова.
Градња паралелне трасе од 35 километара, као и проширење и продубљење на тој траси, за предсједника Абдела Фатаха ал Сисија је било исто што је за Насера градња Асуанске бране – престижан објекат који је требало да свједочи о великим способностима владе.
Тиме се транспортни капацитет канала удвостручио – умјесто дотадашњих 49 данас јаналом може да прође до 100 бродова.
У буџетској години 2018/19. остварен је приход од 5,9 милијарди долара. Али, ни издалека не одговара приходима који су планирани када је капацитет повећан.
Тако је канал остао престижан пројекат и истовремено подсјећање да Египат још није остварио све могућности које му он пружа.