Приликом моје недавне посјете Новом Саду, док сам шетала градом тражећи нешто занимљиво о чему бих могла да пишем, у једном од пасажа у Дунавској улици, наишла сам на несвакидашњу радњу чији излог је привоукао моју пажњу . У излогу су се налазиле уникатне креације рађене техником једног од најстаријих заната, који, иако један од вјерних чувара традиције, како наше тако и традиције других земаља у свијету, одлази у заборав на нашим просторима. Ријеч је о ручном ткању. На полицама радње разноликост боја и гардеробе – хаљине, шалови, торбе, капути, капе , пончои… Све, само не обичне ствари. У малом кутку радионице жена ведрог лица за разбојем, вјештим рукама провлачи нити, ствара рукотворине намјењене онима који цјене уникате, несвакидашњу моду. Та ведра и насмијана жена је наша Сокочанка – Биљана Фргања – Ћалета.
Кроз разговор са Биљаном сазнајем да је из Сокоца отишла деведесетих година минулог вијека, да је у великом граду почела да се бави овим занимањем. Вјештину ткања научила је у Новом Саду, а први разбој направио јој је познати мајстор Јоца Борат. У почетку, своје рукотворине радила је у новосадском „Атељеу 61“ на Петроварадину, а данас је власница радње „BLUE LIKE BLUE“ у Дунавској улици. Када се учила вјештини ручног ткања, ни сама није мислила да ће то постати њено примарно занимање. Каже да је то посао који првенствено волиш, да за њега мораш да имаш таленат. Наравно, потребно је много рада и стрпљења да би настала једна рукотворина.
Према њеним ријечима, ткање је узбудљив процес, од бирања материјала, боја , провлачења чунка кроз основу па све до крајњег производа који је увијек другачији и непоновљив. Ткање је дио ње, не само посао, јер у свакој креацији осјети се њена енергија. Често ни сама не зна како ће да изгледа њен рад, док га не скине са разбоја.
Обзиром да је ово вјештина која нас везује за прошла времена, традицију и коријене, која је мање позната млађим генерацијама, Биљана својим радом исакаче из урбане свакодневнице, отимајући од заборава прастари занат. За њене креације постоји интересовање највише оних који воле уникатно и другачије. Путем интернета своје производе пласира на инострано тржиште, а понекад израђује ствари и по поруџби. Каже да ово занимање има перспективу у модерном добу, да није баш толико непознато млађим нараштајима. Уствари младима треба пробудити интересовање, пружити им могућност да упознају љепоту ручног рада, а не само готовог производа.
Када посјети свој родни крај, Биљана највише воли да проведе у природи. Приликом задњег боравка у Сокоцу, са члановима ПД „Гласинац“ обишла је обронке Романије. Каже да је природа на планини несвакидашња и сваки пут другачија, баш као и њен рад, те да она инспирацију проналази управо у природи.
На фејсбук страници https://www.facebook.com/bluelikeblue/ можете да пронађете дио онога што је настало вјештим рукама моје саговорнице. Даћу себи слободу да кажем на основу свега што сам видјела, да је Биљана вјештину ткања издигла на ниво умјетности.