Када погледате црну ролку, намеће се питање како је овај комад одјеће временом задобио свој култни статус. Одговор је једноставан. С једне стране она чини да формално одијело са краватом дјелује досадно и застарјело, док са друге стране мајицу на дуге рукаве прави превише неформалном. Дакле, црна ролка успијева да нађе златну средину између уштогљеног и лежерног. Посебно долази до изражаја уколико се носи испод сакоа или елегантне јакне, али опет не губи на свом значају ако се носи и самостално. Поред тога, погодна је за све прилике – и пословне и приватне.
Добар примјер како црна ролка оставља специфичан утисак на људе, јесте преминули оснивач Аппле-а, Стив Џобс. Он је ријетко могао бити фотографисан без једне од многих црних ролки које је посједовао, углавном креације јапанског модног креатора Иси Мијакеа. Његова репутација добрим дијелом дугује и овом одјевном предмету, који му је у исто вријеме давао интелектуалан и кул изглед. Ролка је у његовом случају сугерисала да се не ради само о још једном обичном бизнисмену, већ о правом визионару. Да се облачио као Бил Гејтс или Џеф Безос, вјероватно би био упамћен само као директор још једне велике компаније.
Историјски гледано, ролка је настала крајем деветнаестог вијека, са практичном идејом да је носе поло играчи. Црна ролка је тада постала уобичајени комад одјеће за спортисте, раднике, морнаре и војнике. Али, почетком двадесетог вијека, европски боеми су у њој видјели модни потенцијал, који не само да се везивао за функционалност, већ прије свега за визуелно праћење модернистичког тока мисли.
Тридесетих година прошлог вијека позната глумица андрогине појаве – Марлен Дитрих, поред широких мушких одијела, носила је наравно и ролке. Ипак, прослављени статус који ролка данас завређује дошао је тек након Другог свјетског рата. Ово се посебно односило на Париз, гдје је тамошњим писцима, умјетницима и музичарима, црна ролка постала саставни дио одијевања. Помислите само на Ива Монтана, Жака Брела и Мајлса Дејвиса.
Глумица Одри Хепберн посјетила је Париз 1957. године, када је снимала филм са Фредом Астером. Одмах је усвојила црну ролку, а кад се вратила у Холивуд било је логично да ће сви копирати њен модни стил, који је увијек важио за беспрекоран. Осим мејнстрим Холивуда, и америчка умјетничка андерграунд сцена пригрлила је црну ролку.
За њих је она представљала нешто мрачно и шик, па се често могла видјети на Лу Риду, Бобу Дилану, и наравно на цјелокупној екипи састава Велвет Ундергроунд. Захваљујући црној ролци десио се велики модни преокрет у изгледу умјетника Ендија Ворхола. Уз њу, наочаре са великим оквиром, и уз плаву перику, Енди је потпуно редефинисао свој стил.
Седамдесете године окренуле су леђа црној ролци, те пожељеле добродошлицу оним у разним бојама. Довољно је да баците поглед на овогодишњи хит Квентина Тарантина – Било једном у Холивуду, па да разумијете поменути модни преокрет. Али црна ролка је увијек била превише практична, превише корисна, и прије свега превише кул да би икада изашла из моде. Због тога је и данас мушкарци и жене широм свијета радо носе, онда када желе да изгледају паметно и самоувјерено, или још боље онда када уз помоћ црне ролке желе да потцртају да то и јесу.
