Босански намјесник Нуман -паша Ћуприлић добио је наредбу да успостави ред што је овај и учинио војним походом. Том приликом је похватао одговорне и казнио их, а остале са женама и дјецом дотјерао у Босну и одредио им Гласинац са широм околицом као ново станиште
Селективност, фрагметанција, у предочавању историје Црне Горе, што је својствено хистеричним режимским историчарима и публицистима, посебно дукљанске провинијенције, и њена приземна политизација, одлично је позната домаћој јавности.
Рецимо, одлично знамо за црногорско село Перој у срезу Пулском, у Истри. Наиме, у то село се 1657. године доселило 15 породица из Црмнице, са 77 душа, које су побјегле од турског окупатора у Млетке.
Али, уопште се не говори, нити спомиње, шта се дешавало послије Нуман пашине разуре Црне Горе 1714. године, односно- неких пола вијека након пресељења Црмничана у Перој.
Депортација Црногораца, Брђана и Херцеговаца на Романију
За почетак, о томе догађају имамо један кратки осврт босанског историчара, проф. др Енвера Имамовића, који је у својој књизи “Поријекло и припадност становништва Босне и Херцеговине”, издатој у Сарајеву 1998.године, предочио следеће:
“Више црногорских родова с неколико хиљада чељади доселило је 1714. године на Гласинац код Сарајева. Била су то братства Цуца, Бјелица, Ћеклића, Пјешиваца, Бјелопавлића, Бањана, Никшићана, Пивљана, Дробњака и др.
Турске власти су их, у ствари, овдје присилно населиле за казну због одметништава и сталних пљачки по друмовима Црне Горе.
Босански намјесник Нуман -паша Ћуприлић добио је наредбу да успостави ред што је овај и учинио војним походом. Том приликом је похватао одговорне и казнио их, а остале са женама и дјецом дотјерао у Босну и одредио им Гласинац са широм околицом као ново станиште.
Црногорски брђани су досељавали у овај дио Босне у још два наврата: 1866. и 1878. године. Од тих досељеника потјече скоро све данашње православно становништво насељено по Романији и њеној широј околици (Пале, Соколац, Прача, Трново).”
Црногорски историчар, др Миомир Дашић, у једном дијелу књиге “Сеобе Црногораца у Русију средином 18. вијека”, осврће се на то вријеме овако:
“Борбе су настављене и у 1713. години, па је султан издао наредбу да новоименовани босански беглербег Нуман-паша Ћуприлић са још већом војском (око 30.000 војника) силом оружја сломи отпор Црногораца и Брђана и да ухвати митрополита Данила и друге народне прваке и исијече их.
Напад је извршен у јесен 1714. године. У току овог похода око двије хиљаде Црногораца је пало у борбама с Турцима, а 3.000 лица, углавном, жена и дјеце је заробљено и насељено по запустјелом Гласинцу и около по Романији, гдје су били под будним оком турских власти. Нарочито је сатрвена Катунска нахија.
Шта је значила ова катастрофална погибија и разура најбоље говори млетачки попис из 1692. године, по коме је у оновременој Црној Гори живјело свега 12.418 становника.”
Дакле, овдје већ имамо имамо податке да је током напада Нуман – паше погинуло 2.000 Црногораца а око 3.000 депортовано на Романију.
Из трећег извора, мада би он по хронологији морао бити први, књиге др. Владимира Ћоровића – “Историја Југославије”, објављеној 1933. године, у поглављу “Ослобођење Црне Горе”, каже се следеће:
“У лето год. 1714. кренуо је на Црну Гору босански везир Нуман-паша Ћуприлић, и опет у заједници са скадарским и херцеговачким пашама. Позвао је пре напада Црногорце да се покоре, плате хараче и даду таоце.
Кад му је на тај позив дошло повише црногорских главара, 37 на број, паша је преко њихових гласника поручио народу да послушају наредбе, а онда их је све дао погубити.
Пред његовом силом обезглављени и уплашени народ кренуо је на све стране, у планине, у пећине и на млетачко подручје.
Нуман-паша продре до Цетиња, похара и опустоши поново све и поведе из њега повелик плен. Тим црногорским заробљеницима, наводи С. Башагић, насељен је Гласинац и његова околина.”
Из овог осврта сазнајемо нови детаљ- да су Турци прије напада позвали 37. главара на преговоре о покорности пред силом, али да су на превару погубљени, а народ тиме обезглављен.
Крвави поход Нуман паше Ћуприлића
Знајући све о последицама, намеће се неопходност детаљнијег осврта на сам поход Нуман- паше на Црну Гору.
За почетак, ево осврта мр. Александра Стаматовића из књиге “Кратка историја Митрополије Црногорско- приморске (1219-1999)”, гдје Стаматовић наводи следеће:
“Жешћи напад Црна Гора је претрпјела 1714. године, када је на њу напао Нуман-паша Ћуприлић са још јачом војском. Он је успио да уђе у Цетиње и спали манастир.
Турске снаге су крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство. Велики број кућа је попаљен, те се овај поход рачуна као најгори по Црну Гору у њеној историји.
Митрополит Данило је опет избјегао у млетачку територију, а затим је отишао у Русију. По повратку из Русије,априла 1716. године, Данило се настанио у Маинама код Будве на млетачкој територији.
Нашао је Црну Гору у тешком стању, те је пишући канцелару руском Голофкину навео: „Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се“.
Још опширнији и детаљнији осврт на крвави поход Нуман-паше имамо код босанског историчара и режисера Бакира Тановића.
Он у својој књизи “Чурчића Вакуф”, издатој у Сарајеву 2016. године, даје следеће податке:
“Нуман-паша је са својим командантима направио ратни распоред, који се састојао од главнине од 15.000 људи под командом Нуман-пашином; одреда под командом херцеговачког санџак-бега Ебу Бекира од 5.000 домаћих људи укупно, са капетанима и посадама тамошњих тврђава; Арнаута под командом Ахмед-паше (бившег босанског везира), који је сада као скадарски паша водио 10.000 људи у правцу Спужа…
Само пет дана након почетка операције, одјељење под командом Ахмед-паше је 17. октобра заузело Цетиње и избило на Његуше.
Мувекит каже да је овај пораз црногорских племена био страшан: “Погинуло је 2.000 душмана, а заробљено 3.000 побуњеника. Многи су се скрили у пећине, па су их Турци, палећи сумпор, нафту и лан, истјеривали отуда и хватали живе.”
Турци су их убијали, плијенили имовину, палили куће
Тановић се, потом, даје у подробности дешавања, с необичним терминолошким прелазом квалификације нападача од “турских војника” у “бошњачке војнике” а православних противника у “душмане”, те каже:
“Нуман-паша, кад је дошао у катунске стране, разрушио је једно село. Када је чуо да се у близини села налази једна велика пећина гдје су се душмани скрили, опсјео их је.
Према Мувекиту, Бошњаци су палећи сумпор, нафту и лан истјерали отуда побуњенике и хватали их живе. Бошњачки војници добили су наређење да према непријатељима поступају по вољи.
Њихов пораз био је потпун. Многе су на лицу мјеста поубијали, а многи су побјегли на млетачки териториј.”
Тановић затим наводи шта се десило послије војне побједе, те каже:
“Овим нападом на пећину и катунску нахију руководио је Салиха-ага Чурчић, који је раније био одређен да са својим одјељењем прати сераскера…
Након пуне побједе, Нуман-паша је 20. октобра позвао све војне команданте и преостале побуњене главаре на разговор. Тражио је од њих да сруше све зграде и утврђења и да предају све преостало оружје.
Пристали су на први услов, а за други су се бунили, говорећи да је то велика срамота и увреда за њих да предају лично оружје које су од увијек носили.”
Шта се десило с главарима послије одбијања предати оружје, Тановић не наводи.
Затим иде сегмент о крају операције, гдје Тановић каже следеће:
“Мјесец дана касније, 20. новембра 1714. године, Нуман-паша извјестио је Порту да је Црна Гора покорена.
У једном тренутку је изгледало да ће бошњачка војска остати дуже у Црној Гори и да ће на неким мјестима подићи мање тврђаве. Од тога није било ништа јер се сераскер послије спуштања низ ријеку Зету упутио са главнином војске, коморама и заробљеницима пут Гатачког поља.
Успут је казнио становнике Црмничке нахије погубивши 14 истакнутих главара због пристајања уз руске емисаре, те због пљачке и убијања муслиманског становништва у источној Херцеговини.
Након завршетка ове акције Нуман-паша се вратио у Босну, дајући претходно Ебу Бекир-паши задатак да остане у Оногошту, а Ахмед-паши да се са дијелом војске врати у Спуж.”
Команданту сарајевских јаничара повјерена депортација
Тановић се осврће и на депортацију локалног становништва на Романију, наводећи следеће:
“Сафвет-бег Башагић слаже се са Мувекитовим подацима и каже да је заробљено становништво катунске нахије, Цуци, Озринићи и Ћеклићи, њих 3.000 мушких глава, већином насељених по Гласинцу и околини.
То насељавање је очигледно повјерено Хаџи Салихаги Ћурчићу, команданту сарајевских јаничара. Ове побуњеничке фамилије насељене су на чифлуцима, мулковној земљи, вјероватно на пустим имањима војних заповједника и војника који су учествовали у походу.
Ово је током 18. стољећа једини примјер насилног насељавања закупаца-кметова на чифлуке спахија у Босанском ејалету.
Пресељавање црногорских племена у унутрашњост Босне урађено је по наговору дубровачке владе. Дубровачки посланици у Истанбулу годинама су инсистирали код Порте на том питању, све док Порта није дала овакав налог Нуман-паши.”
Елем, иако се поход Нуман паше десио прије више од триста година, очигледно је да се догађаји тога времена могу солидно реконструисати.
Дакако, недостају подаци о броју убијених цивила, постоје размимоилажења о броју и моменту ликвидацијецрногорских главара, као и начину на који су они ликвидирани.
Ако постављамо аналогију као неко мјерило, врло је могуће да су 1714. године црногорски главари позвани на преговоре, па погубљени, као што се то десило 1662. године, када је херцеговачки Санџак бег позвао у Колашин 57 кнезова из Никшића, Дробњака, Пиве и Мораче ради преговора „о дaвању уступака раји“.
Умјесто преговора, под оптужбом да су “шуровали са Млечанима и херцеговачким хајдуцима”, а по наређењу великог везира, кнезови су у Колашину побијени на најсвирепије начине.
Неки су живи одрани па набијени на колац, а другима су распорене утробе, а потом натјерани да ходају до смрти.
Чудне тачке гледишта на прошлост и владаре
Када се погледа само овај сегмент историјског страдања, постају нам јаснији услови у којима су црногорске владике и владари из куће Петровића живјели, размишљали и доносили рјешења.
На другој страни, изопачени дукљански идеолошки круг у Црној Гори све то пренебрегава, посматрајући те догашаје и процесе с неке– сасвим клизаве тачке гледишта. И моћемо навести примјере.
Рецимо, како разумјети распомамљеног дукљанског интелектуалца Новака Килибарду који је, гостујући у једној емисији црногорске ИН Телевизије, окарактерисао Његоша као тешког „антиисламисту и антитурчина“, рекавши том приликом: “Нема антиисламскијега писца на планети него што је Његош, јер му је то требало као идеологу или политичару…“!?!
Или двојицу Николаидиса, улцињских писаца- Јована и Андреја, чија су гледишта још даље од цивилизације, логике, разума и здравог смисла.
Рецимо, Јован Николаидис је у Побједи, у тексту “Његош и посљедице”, 28. фебруарa 2004. године рекао следећеморбидне ствари:
„Црногорци морају и Његоша и Светог Петра Цетињског ставити на хируршки сто, да би отпочео час анатомије.
Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу, спасити и од њих самих и од наших параноидних склоности идолопоклонству, сводећи их мирном анализом на надарног литерату и отреситог народног ујединитеља, не на божанства.
Све друго је болест, епидемија, распад. Кренемо ли у чишћење своје губе из своје торине, постаћемо већи него што смо, часнији него јесмо, слободнији него колико прижељкујемо.“
Дакле, Јован Николаидис “предлаже Црногорцима” да Његоша и Светог Петра Цетињскога “очисте као губу из торине”, јер су били “геноцидни”- или на перу или на дjелу?! Баш интересантна порука, зар не?!
Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина
Сличан примјер лудила имамо и код Андреја Николаидиса, који је у свом роману „Мимесис“ написао следеће:
“Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка – али прави зликовци су попови. Они ионако колосалну црногорску мржњу додатно увећавају…
Ако неко у Црној Гори има потребу да изврши омањи геноцид, то ће свакако учинити на Божић. И тај обичај установио је свештеник, онај који је волио да пише поезију. Владика Петар Други Петровић је у „Горском вијенцу“ опјевао покољ који су Црногорци извршили над муслиманима. На Бадње вече, наравно.“
Елем, како је Николаидис устврдио да је Његош у „Горском вијенцу“ опјевао “покољ извршен над муслиманима” који се десио на Бадње вече 1707. године, вјероватно ће бити задовољан покољем који се десио над Црногорцима 1714. године, током напада Нуман- паше на Црну Гору.
Тако да, скупа са Новаком Килибардом и Јованом Николаидисом, може “сочинити јуначки еп” o 1714. години, са “супер херојем” Нуман – пашом у главној улози, и “дивном разуром Црне Горе” као главном темом епа.
Послије чега би се могло закључити да је овим сулудницима дефинитивно пукла копча са Црногорцима, па да им се, у виду награде за посебност, призна дукљанска нација, као последње уточиште необичних лудила којима су се окитили, или унередили.
Није им пукла копча само са Црногорцима, већ са цивилизованим свијетом других народа и вјера, што се лако може уочити ако упоредимо њихове ставове са дијаметралном супротним мишљењима о Његошу и Горском вијенцу.
Рецимо, са мишљењем академика др Салка Назечића (1904. – 1970.), који је био учесник НОБ-а (самим тим ни“четник”).
Босански академик др Салко Незечић је, за живота, био декан Филозофског факултета у Сарајеву, а далеке 1947. године направио сјајни предговор, с коментарима, за “Горски вијенац” који је објављен у издању сарајевске“Свјетлости”.
Горски вијенац – преломна епопеја у којој је народ главно лице
У свом осврту је др Салко Назечић, иначе изузетни историчар књижевности, устврдио да је главна “народна мисао” Горског вијенца- “борба за слободу, за живот у којему неће бити ‘грдних мучитеља’ ни ‘хајдука робља свезанога’, па извео закључак:
“И управо стога што је Његош то узео ка главну мисао, што је схватио суштину онога што је у једном одређеном историјском периоду било најбитније и највише, што је то одразио и дао управо онако како је то његов народ осјетио, он је постао и до данас остао највећи наш пјесник.”
Дакле, академик Назечић види суштину историјског периода и мисли тог времена, осјећај и жељу црогорског народа, снагу владике и пјесника Његоша да види “шта његов народ осјећа”, извлачећи закључак да је то, општи-“највећи наш пјесник”!
У наставку, др Назечић наводи да је суштина Његошевог дјела “живот једнога народа”, и то у трену “када он у свом историјском развоју дође до момента када се мора извршити историјски прелом између двију епоха и када се тај прелом заиста и изврши”.
А затим одаје признање генију Његоша на следећи начин:
“Снага Његошева генија види се управо у том што је он сагледао суштину тога збивања, извукао из тога збивања оно што је најбитније, оживио то као пјесник и оставио покољењима да се на том његовом дјелу уче.”
Коначни закључак др Незечић је изложио кроз величанствени хвалоспијев аутору, дјелу и народу, рекавши:
“Зато се више него и за једно дјело свих јужнословенских књижевности за Горски вијенац може рећи да је то епопеја у којој је народ главно лице и да нигдје народни колектив није тако дошао до изражаја као ту.
Народ код Његоша мисли, говори, воли, суди, ратује. Народ ствара своју историју, а Његош као пјесник тога народа одржава тај процес стварања.”
Шта рећи, након свега, осим- фантастично и фантазија!
Дукљански круг, као супротстављеност цивилизацији
Овај сјајни осврт др Незечића показује да су Његошеви критичари из тзв. дукљанског круга, а примјер тројице њих је овдје акцентован, супротстављени свим нормама цивилизације, а не само историјској и културној вертикали Црне Горе,
А ту духовну вертикалу Црне Горе, коју баштини њен православни народ – лако разумију и осјећају врхунски интелекти из редова других народа.
Они да, али не и балвани, горосјече, пливачи у муљу, односно- дукљански антитинтелекти, који пливају у својој ништавности.