Из ове перспективе можемо рећи да се Видовдан 1993. десио поодавно. Тог Видовдана, у другој години Одбрамбено-отаџбинског рата, на Романији – у Сокоцу, одржани су по први пут Видовдански пјеснички сусрети. Ове године, коначно, отвориле су се могућности да дође до објављивања зборника Сусрета који је понио назив „У Романију по стихове“.
Зборник је настајао и настао захваљујући труду неколицине чланова Књижевног клуба „Романија“ и чланова СПКД „Просвјета“ Соколац, који су прикупили само дио грађе која је настајала током претходних двадесет и шест година. Приређивачи су Јелена Лучић и Јадранка Јанковић, издавач је Књижевни клуб „Романија“ а штампан је захваљујући средствима Министарства просвјете и културе РС.
„У протеклих двадесет шест година Романију су походили безмало сви бардови српске поезије, али и – једнако добродошли – они мање знани па и незнани. Скоро по правилу, онај ко би једном дошао, долазио би опет, и опет… Додјељиване су различите награде (за најбољу књигу пјесама у рукопису, за најбољи пјеснички циклус, Награда Миланко Витомир Мали). Од 2000. године додјељује се и Повеља Видовданских пјесничких сусрета, за изузетан допринос афирмацији српске књижевности и културе. Прву је добио Матија Бећковић, а потом су се низали пјесници… Учесника је било, у ових двадесет и шест година, посигурно преко стотину а – вјероватније – и двије. Из свих „српских земаља“… Отуда, није било нимало једноставно опредијелити се за „принцип“ којим ћемо се руководити при приређивању овог зборника. Како год било једно је јасно – имамо „узорак“ савременог српског пјесништва сачињен од седамдесет имена. Како је и ред, (по броју пјесама) најзаступљенији су добитници Видовданске повеље. Сматрамо овај зборник, прије и изнад свега, свједочанством једног времена. Тешког по много чему за српски народ, али, као и увијек, у инат и упркос свему – пјевало се.“
И пјеваће се!
