Једна од замисли Странке демократске акције (СДА) Бакира Изетбеговића, садржаних у програмској декларацији коју је та странка усвојила на последњем конгресу, а у којој је као приоритетан циљ постављено ново уставно дефинисање ,,републике БиХ“ без ентитета јесте и организовање Сарајева у његовим предратним границама. Реализација те замисли значила би да се ,,под окриље Сарајева“ врати, између осталих, и шест општина удружених у град Источно Сарајево (Пале, Соколац, Трново, Источна Илиџа, Источни Стари град и Источно Ново Сарајево), које територијално припадају Републици Српској.
У тим општинама, насталим углавном након завршетка рата и потписивања Дејтонског мировног споразума, живи већина од 120.000 Срба које је политика СДА, чији је главни креатор у то време био Алија Изетбеговић, протерала из Сарајева. Готово сви они данас живе у новоизграђеним градским насељима, а многи од њих још увек нису, захваљујући односу сарајевске власти, у којој главну реч воде кадрови СДА, успели да врате своју имовину.
На намере Изетбеговићеве СДА да ће се ,,залагати да административно подручје града Сарајева обухвати целокупну територију предратног Сарајева с најмање десет општина, у оквиру регије“ (цитат из резолуције коју је СДА усвојила), челници општина удружених у град Источно Сарајево одговарају да их Изетбеговићеве ,,утопистичке иницијативе не занимају“ и да они ,,сањају своје, а не његове сне“.
Милован Бјелица, начелник Сокоца, једне од шест источносарајевских општина, на чијој територији је гробље „Мали Зајтинлик“, где почива више од 950 од укупно 4.000 погинулих српских бораца, за „Политику“ напомиње да је декларација СДА, заправо, ,,оперативни план“ у којем је јасно назначена територија која се жели преузети и наметнути јој уређење. То, напомиње он, није никаква новина јер идентичне идеје, каже, могле су се прочитати и у програмским документима које је СДА усвајала на сваком од конгреса које је до сада одржала.
,,Та прича о БиХ идентитету и уставном патриотизму прича је из 19.века, прича једног народа који касни с изградњом своје нације. На крају крајева, ту причу о ,,босанству“ нису молги да наметну ни Аустроугарска ни Бенјамин Калај, који су били кудикамо јачи и способнији од СДА и Бакира Изетбеговића“, каже Бјелица, истичући то да СДА занемарује чињеницу да је БиХ сложена и подељена земља.
У контекст Изетбеговићевог плана за преуређење БиХ и његове замишљене нове организације Сарајева, као главног града, начелник Сокоца доводи и, како то он каже, успут написану ставку да је ,,култура сваког народа у БиХ део културе баштине свих нас, а не само народа из којег потичемо.
,,Ако је то тако, зашто су онда из Сарајева ,,протеране“ стопе Гаврила Принципа, зашто је мост који је носио његово име преименован у Латинску ћуприју, зашто у Сарајеву више не постоји музеј Младе Босне, где је табла са зграде тог музеја, која је сведочила о пуцњу који је наговестио слободу“, пита се Бјелица.
Као један од оснивача СДС-а и утемељивача Републике Српске, Бјелица креаторима идеја о преуређењу БиХ поручује да ,,грађани Источног Сарајева одлично схватају суштину њихових намера“ јер њима је ,,одавно јасно шта је трн у оку и Изетбеговићу и његовим истомишљеницима (Република Српска)“.
