Водитељка Јелена Бачић Алимпић кренула је новинарским путем још током студија на Филозофском факултету у Новом Саду радећи за ЈРТ мрежу, а стигла је до списатељских вода којима одлично плови и готово деценију ниже успехе. Од првенца „Рингишпил“, који је угледао светлост дана 2010. године, до сада, продато је пола милиона њених књига. На листи најчешће позајмљиваних наслова у нашим јавним библиотекама током 2018, коју је објавила Народна библиотека Србије, Јеленина дела заузимају четврто, пето и шесто место (три књиге из серијала „Казна за грех“, „Нигде нема те“ и „Кофер из Берлина“). Недавно јој је изашао и девети роман – „Његове беле рукавице“, а списатељица у разговору за „Новости“ истиче да су прве реакције читалаца феноменалне и да јој је најважније да није изневерила њихово поверење.

Јелена открива да ју је супруг инспирисао да у свој роман уведе историјску личност, и то баш чувеног џелата Краљевине Југославије.

– Он ми је „открио“ Карела Драгутина Харта и његову веома занимљиву биографију, коју сам искористила као идеју за овај роман – прича, за наш лист, Јелена Бачић Алимпић. – Међутим, иако сам се држала историјских чињеница и Хартовог делања за време његовог службовања, све остало у роману, ликови, радња и комплетна прича, искључиво је плод моје маште.

Списатељица каже да није имала одређену идеју о томе како читаоци треба да доживе главну јунакињу, Карелову супругу Љубицу Игњатовић, која је и наратор.

– Измаштала сам је онаквом каквом сам ја сматрала да би, можда, жена џелата требало да буде. Она за мене представља храброст, упорност, корак напред у сваком смислу, невероватну пожртвованост и, можда, изнад свега, огромно мајчинско срце пуно љубави.

МУЖ НАЛОЖИО ПОЛИЦИЈИ ДА ПРИВЕДЕ ЈЕЛЕНУ

Списатељица је 25 година у браку са судијом Мирославом Алимпићем, а начин на који су се упознали и заволели могао би да буде добра основа за неки од њених будућих романа. – Упознали смо се у судници. Ја сам тада била млада и неискусна новинарка, радила сам за ЈРТ мрежу и стално била на терену као телевизијски репортер – објашњава Јелена. – Требало је у својству сведока да дам изјаву на суду. Догодило се тако да нисам била ту када је позив за суд стигао и напослетку је мој садашњи муж издао налог за моје привођење. Ја сам након тог првог сусрета убрзо отпутовала за Канаду, где сам живела неко време, и после повратка га случајно срела – код матичара. Остало је историја.

Представљајући своје књиге, ауторка путује широм некадашњег заједничког простора, који и данас оптерећују тешки догађаји. Упитана о личном искуству и доживљају друштвеног амбијента, каже:

– Књижевност, као и свеобухватна уметност, није и не може бити омеђена просторима, трусним поднебљима, националностима, различитостима било које врсте. Уметност је оно што спаја људе широм света, а не раздваја их, нити их на било који начин дели. Наравно да смо ми прошли тешка времена, и ја са својих 50 година их врло добро памтим, али се њима не оптерећујем. Људе, као и књиге, делим само на добре и лоше, и то тек када их добро упознам или прочитам.

Да се упусти у авантуру писања, каже, утицала је жеља њеног покојног оца, његова вера у њу, као и њена одважност да га послуша. Признаје да ни у сну није очекивала пола милиона продатих примерака својих дела. За наш лист открива и чиме јој се баве наследници.

– Син Марко ради у једној америчкој фирми у Београду, где и живи с девојком, а Дуња креће на студије у Холандију. Оно што ме, као мајку, чини неизмерно срећном јесте то што су израсли у честите, поштене, амбициозне, емпатичне и изнад свега лепо васпитане младе људе. Они су и мој највећи успех.

Јелена сматра да није стога мама, али…

– Моја деца знају границе до којих могу ту чињеницу да користе. Иако с њима негујем пријатељски однос, изнад свега сам им на првом месту мајка, и они то поштују. Супруг и ја подржавамо своју децу, дајемо им „ветар у леђа“, и они то никада нису злоупотребили.

Пре неколико година је подржала сина урадивши тетоважу заједно са њим.

– Обома је то много значило, али то је интимна одлука и не бих да је образлажем.

А оно најважније што је научила своју децу је…

– Да буду часни, поштени и добри људи, и да немају предрасуде.

На питање где проналази мир, Јелена је уз осмех одговорила:

– У својој малој кући на обронцима Фрушке горе са мојом шнауцерком Тојом.