Први комесар Србије за избеглице Добрица Вуловић, у тротомној књизи „Србија, земља избеглица“, пише о доласку Сергеја Шојгуа у Београд:
– Био је петак. Негде око девет увече јавио ми се дежурни из Комесаријата и пренео ми поруку: „Јавили су из Савезног министарства за иностране послове да у недељу у седам сати, заједно са неким пуковником из Министарства одбране, примите руску делегацију.“ Ако изузмемо историчарку Јелену Гускову и једну трочлану делегацију Врховног совјета Русије, руски политичари и новинари нису се интересовали за проблеме избеглица нити за њихове хуманитарне проблеме. Колика је била необавештеност тадашње савезне и српске владе огледа се у чињеници да је на састанак са Шојгуом (тада једним од најистакнутијих руководилаца Руске Федерације), без протокола, одредили делегацију на ниском нивоу (пуковник Министарства одбране и ја), без икаквих инструкција и упутстава.
И авиони и подморнице
Мрзовољно сам потврдио тај састанак као једну од рутинских дужности, сећа се Вуловић:
– Нажалост, нисам добио никакве информације о саставу делегације и нивоу, нити теми разговора. У недељу ујутру стигао сам у канцеларију двадесетак минута раније. Спазио сам да пред улазним вратима има десетак људи и није било тешко закључити да су Руси већ стигли. После уобичајеног поздрава, заједно смо ушли у канцеларију. Док смо седали за сто, један од Руса заузео је место наспрам мене, протоколом предвиђено за место шефа делегације.
– Ја сам Сергеј Шојгу и у Русији водим Сектор за ванредну ситуацију. Целу ноћ смо путовали из Бугарске до Београда како бисмо из прве руке сазнали које су димензије хуманитарне катастрофе код вас, у Србији. Ми знамо, наставио је, да у Србији не постоји сличан државни орган који се бави тим питањима, ако изузмемо Цивилну заштиту која је некад постојала, а која није професионалан орган.
Посебно је нагласио да ће тај сектор ускоро прерасти у Министарство за ванредне ситуације и да његов сектор броји више од 120.000 људи различитих специјалности, способних да за 24 сата подигну град за смештај више од пола милиона људи.
Нагласио је такође да располажу својим возовима, авионима, камионима, хеликоптерима, болницама, спасиоцима различитих специјалности, у зависности од врсте интервенције. Најјачи утисак на мене је оставила информација да је за његов сектор одговорност и проналажење и спасавање астронаута, на мору, копну и у атмосфери, подморница, и у случају нуклеарне катастрофе спасавање људи, али и ублажавање последица тих катастрофа.
Брига за децу
Шојгу је затим прешао на протокол о сарадњи, који је у два наврата достављан Савезном министарству за одбрану и није потписан – што је навео као разлог што Русија до сада није хуманитарно помагала Србији. Инсистирао је да се тај протокол што пре потпише. Недостатак тог протокола, како је објаснио, спутава их да се више ангажују у Уједињениим нацијама које су увеле санкције Србији, а самим тим испробале најефикасније методе спровођења новог светског поретка.
– Пошто о протоколу ништа нисам знао, дао сам реч представнику МНО, који је до детаља био обавештен и који је очито имао контакте са руском страном на ту тему. Његово образложење имало је сасвим логичну поруку коју је и руска страна прихватила, уз обећање да ће тај протокол бити активиран.
Мени је остало да захвалим на посети и да изразим наду да ће нешто од тих потенцијала бити и нама доступно. Кроз шалу, али сам лично тако и мислио, рекао сам: „За почетак нека ваш иљушин слети на наш аеродром“, који је био залеђен санкцијама, а што се тиче садржаја хуманитарне помоћи подсетио сам их да и они имају избеглице и да добро знају које су потребе људи који остану без дома, уштеђевине и чији се иметак може препознати по замотуљку хлеба у марами или кеси, где најчешће нису никакве тапије и документа већ успомене.
Ипак, нагласио је да су деца и болесни најугроженији.
– Тих дана нисмо се могли наплаћати погребне опреме и других трошкова организације сахрана. Након неколико дана, имали смо прилику да у средствима јавног информисања чујемо о захтевима Русије за одобрење да њихови авиони слете са хуманитарном помоћи. Имао сам утисак да је руској страни било стало да први у време санкција слете на београдски аеродром и на тај начин покажу своје неслагање са мерама и инструментима који се преко институција Уједињених нација намећу појединим земљама, уништавајући на тај начин цивилно становништво и најугроженије категорије популације. Касније се то показало као тачно.
Иљушин донео храну и завоје
– Како и доликује када први авион слеће на београдски аеродром у окованој и изопштеној Србији, а уз то долази први прави пријатељ, 11. јануара 1994. организовали смо свечани дочек. Ту су и представници амбасаде Русије, бројне домаће и стране новинарске екипе, парче црвеног тепиха, мало протокола без фанфара и цвећа. Моћно је изгледало рулање авиона по писти, док се није зауставио на за то одређеном месту, а мотори се угасили. Особље аеродрома као да је имало мало већу трему, па су довезли више средстава за истовар него што је било потребно. Заправо, у иљушину је било 26 тона – 24 тоне хране за децу и две тоне санитетског материјала (газа, завоја и слично). На лицу већине лебдео је благи осмех задовољства, не због садржаја помоћи већ због чињенице да је тврдокорни став Комисије за санкције Савета безбедности УН попустио, макар пред ауторитетом руске државе. Особље у авиону чинили су високи официри руске војске и Сектора за ванредне ситуације, са којима смо сутрадан уприличили састанак. На састанку, руска страна је изнела идеју да Комесаријат, уместо Министарства одбране, буде потписник протокола о сарадњи у ванредним ситуацијама. То је било немогуће у условима правног система Србије, односно СРЈ – прича Вуловић.
Лавров поменуо прогнане
– Истина, тадашњи амбасадор Русије у УН Сергеј Лавров је као аргументе приликом формалног залагања за ублажавање санкција, односно њиховог даљег незаоштравања, наводио претпоставку да Србију може задесити хуманитарна катастрофа и због избеглица. Али ништа више од тога – навео је Вуловић.
