Добрица Вуловић, први комесар Србије за избеглице у својој књизи пише и о томе како се мењао однос грађана Србије према избеглицама. У почетној фази, када су избеглице стизале у Србију, грађани Србије су изражавали саосећање и спремност да им на сваки начин помогну. У прве две године доласка избеглица, више од 80 одсто смештено је код рођака, пријатеља и незнаних домаћина грађана Србије.
У тим првим данима, месецима, нису се испољавали неки озбиљнији неспоразуми. Како је време протицало, код домаћина су почели први неспоразуми.
Грађани су, како су говорили, очекивали да се избеглице неће понашати као гости већ да ће активно учествовати у свакодневним активностима свог домаћина, али то се није догодило. Избеглице су, како су говорили њихови рођаци, под теретом својих проблема, или неких других разлога одбијале да се укључе у свакодневни живот домаћина.
Одлазак у иностранство
Посебан проблем је био, пише Вуловић, када се укључио Светски програм хране који је одређивао помоћ за избеглице, чак и већу него што им је реално у том тренутку било потребно. Еко-програм Европске заједнице био је веома разноврстан и садржао је квалитетна средства за хигијену које многе породице које су примиле избеглице у свој дом нису могле ни сањати. Створени су извесни вишкови који су се појавили на црном тржишту, углавном око зелених пијаца и импровизованих бувљака.
– Тензије су се продубљивале из дана у дан. Већини избегличке родбине претио је породични крах, разводи бракова, деца су попуштала у школи. Јављали су се и други проблеми социјално-психолошке и материјалне природе. Отказивање гостопримства у тим годинама опет се одразило на Комесаријат. Већина тадашњих избеглица поново је остала без смештаја и затражила је помоћ од Комесаријата, очекујући да ће их збринути са приближно истим условима и комфором који су уживали код својих најближих рођака и пријатеља. Пошто то није било могуће, многи су одбијали понуђена решења и одлазили у подстанаре док се један број избеглица вратио у Хрватску или Босну и Херцеговину, где није било директних ратних операција. Млади су тражили начине да се домогну неке западноевропске земље. Просто је невероватно како су у томе успевали, без обзира на веома либералну политику које су те земље водиле.
Слично, готово идентично, дешавало се са породицама које су биле код непознатих домаћина.
„Свако зло има и своје добро“, говорили су стари људи. Мој утисак, као првог комесара, био је да је новонастала ситуација смањила извесне притиске на Комесаријат, пише Вуловић.
Организација сахрана
Комесаријат је морао да води бригу о свим избеглицама, поготово о остваривању њихових права, али овога пута горући проблем биле су најугроженије категорије избеглица. Ми смо већ стекли нека искуства, посебно у збрињавању социјално најугроженијих категорија. Послодавци у многим фирмама су без предрасуда запошљавали раднике и стручњаке из редова избеглица. У већини случајева, били су много приљежнији и мотивисанији за рад од својих колега из Србије.
– Када сам завршио дужност комесара за избеглице, радио сам неколико месеци као помоћник министра за везе са Србима изван Србије, а затим сам преузео једно врло запуштено новинско-издавачко предузеће чији је оснивач била Железница Србије. Имао сам сва овлашћења да направим озбиљно предузеће, техничко-технолошки кадровски оспособљено да делује на тржишту без дотација ЖТП-а. За мене је то био велики изазов, а кадровски потенцијал потражио сам управо међу избеглицама.
Свесни смо били да нису све избеглице могле бити ни срећне ни задовољне, без обзира на то што се велика група сарадника Комесаријата и Црвеног крста на терену трудила да им пружи најбоља могућа решења и заштиту. Један број избеглица задесила је и смрт у избеглиштву. У почетку када су се десили први примери умирања, локална заједница је налазила начин и решење за покриће трошкова. У основи, владала је правна празнина, јер Закон о избеглицама и други закони нису нудили решења за ову врсту проблема – недостатак финансијских средстава и организацију сахране.
На наш предлог, општински повереници за избеглице преузели су бригу и организацију сахрана, а Комесаријат је пронашао средства и општинама надокнађивао трошкове. Овај наизглед бизаран проблем ефикасно је решен. Судбина и последице избеглиштва заувек су их оставили да почивају у земљи која их је прихватила и бринула о њима. Нека почивају у миру, далеко од својих огњишта, то заслужује свако људско биће.
Свака част Славонцима
– Међу њима су најорганизованији били избегли из Западне Славоније који су сами успоставили одличну организацију, информисање и логистику. Тада су никле и прве занатске радње, предузећа, а њихови земљаци који су раније дошли у Србију користили су свој утицај приликом њиховог запошљавања. Ту су се посебно истакли др Момчило Митровић, др Ђорђе Станковић, др Славко Симеуновић, др Богдан Јамаџија и многи други. Многе избеглице биле су пожељни радници, јер су своја умећа и мотивацију стављали у први план, тако да су се на тај начин саморекламирали. Ми смо уочавали да када се један избеглица запосли онда се у том предузећу за кратко време упосли десетак нових људи. И ја сам касније, као директор Желнида примењивао тај рецепт. Није забележен ниједан случај увредљивог или понижавајућег односа домицилног становништва према избеглицама и обрнуто, нити је било сукоба између њих самих – као што је то био случај са неким другим социјалним групама – што нам је олакшавало ситуацију и омогућавало нам да се посветимо озбиљнијим питањима. Заправо, без обзира на проблеме које су избегли и прогнани имали, назив „избеглице“ није био пејоративан и нису га пратиле негативне конотације већ само емпатија и поштовање. Временом, ваљана интеграција у друштво резултирала је и склапањем многих бракова између избеглица и домицилног становништва, запошљавање и изградња породичних кућа.
Одлични ђаци и студенти
Избеглиштво је свима донело велике проблеме, а некима и радост. У то време рођено је неколико хиљада деце, склопљено је на стотине бракова. Многа деца, студенти избеглице, били су изванредни ђаци и студенти. Неки су завршили и факултете и средње школе. Започета је нова фаза интеграције у срединама у којима су боравили.
