Данас почиње од јуче, а онда се редају дани уназад и када кренемо унапријед заправо корачамо исто само под другачијим околностима; ваљда што смо мало старији, искуснији, мудрији или чак глупљи и опаснији. Млад човјек не треба да се труди ни око чега, треба да живи, без претјеране тежње за нечим. Када се опредијелимо за само једну ставку у животу, вријеме ту заустави своје казаљке и остајемо жељни свега што смо могли постићи. Живот нас лијепо организује само га требамо пратити, жеље нас компликују и сметају здравом разуму – то је принцип којим се води деведесетдвогодишњи наш суграђанин Стево Јовановић.
– Одувијек сам био превише заузет обавезама које су саме долазиле. Варате се ако мислите да је мој отац тада имао времена да ме стави на крило и са мном разговара. Од нас десеторо браће и сестара рођен сам као шесто дијете и био сам у таквој ситуацији да останем најстарији мушкарац у кући, остала браћа су отишла у свијет а отац је био директор некадашње пилане у Сокоцу. Био сам задужен од дрва до воде, али ми никада није било тешко бацити поглед на небески свод преплављен звијездама и проучавати свјетлуцава тијела.
Због ситне грађе и од милости, пријатељи су га звали Стевица. Али ништа од оног што је стварао годинама није ситно. За школовање каже да је било напорно. Замислите само, човјек који никада није отишао ни до Сарајева, након ниже реалне гимназије у Сокоцу, своје кофере носи у правцу Лесковца.
,,Кофере свуда можете носити али ћете их увијек вратити на почетну станицу“
– Морам рећи да нисам имао посебног избора 1954. године по питању средњих школа. И данас могу да вратим филм на воз у Месићима, преко Чачка до Средње техничке (текстилне) у Лесковцу. Ја – сам. По несрећи закаснио сам и на пријемни; шта ћу, куда ћу? Али када су видјели одакле сам дошао онако ситан, знали су да ће од мене нешто бити. Била је то много тешка школа од 120 уписаних, само их је 19 завршило школу у јунском року. Али се издржало, мени је било лијепо; интернат, увијек око мене музика, плес који ме и дан-данас држи. Био сам члан фото-секције, играо сам фолклор, свирао кларинет у школском оркестру и био стипендиста Мостара, јер без пара нема ни уживања – кроз смијех нам открива своју животну причу ситан човјек, посјетилац великих градова.
Никада не знамо којим путем вјетар путује – по том рецепту ни стазе господина Стева нису мировале у једном граду. Због стипендије први посао га је довео у Мостар, одакле иде у армију у Чачак, а прво мјесто које је његове ципеле задржало четрнаест година је Лозница и рад у „Вискози“.
– Радио сам на пословима од обичног технолога текстилног погона до истраживача центра за хемијска влакна, што је била највећа скала до које се могло напредовати. Био сам једини текстилац који је добио школарину за Факултет организационих наука, који сам нажалост напустио као апсолвент. Лозница је за мене била и живот и факултет. Момковао сам и сазријевао, водио сам организован живот поштујући друге. То сам носио од куће и мајке која ме томе научила. Никада немојте дозволити да вам дијете не зна шта смије, шта не. Са дјететом се прича о стварима које се смију, а оно што је забрањено о томе нема приче, и ту нема дилеме какво ће бити дијете када одрасте – савјетује нас деведесетдвогодишњи Сокочанин.
Након више од двадесет година, враћа се у Соколац, уз осјећај бојажљивости да ће бити странац на своме.
– Када одете из родног мјеста као клинац, враћате се без неког посебеног осјећаја – опет је то нова средина. Много сам пута одлазио и враћао се у свој Соколац. Посао ми је био такав, радио сам скоро цијели свој живот на функцији техничког директора; моја пријава за радно мјесто никада није одбијена. Након посла у Ћилимари у којој сам радио, отишао сам у Сомбор. Тамо сам формирао комплетну ткачницу. Сомбор је нешто чаробно; када бих имао прилику да бирам, повратак би био баш ту. Изненадила би вас њихова цивилизација и културна средина.
Старе хартије, које Стево свуда носи са собом, чувају податке о мјестима на којима је руководио. Каже, никада није размишљао о броју радника који су били под његовом управом, а било их је преко десет хиљада. На хартијама су уписана и мјеста у Хрватској, па опет назад до Београда, Шапца, Младеновца и на крају добри стари Соколац, из којег од 1991. године, како каже, и да хоће нема гдје отићи.
– Зар је човјеку важно гдје ће отићи? Важно је да се путује. Ја сам ту, бавим се озбиљним истраживањима (скуп астрономије, физике и медицине, поставке које нико не може да побије) а која још увијек не могу да објелоданим. Пракса ме је навела да се бавим оваквом тематиком. Много читам, пратим Ју тјуб канале, имам добро опремљену библиотеку. Волим да читам, имам све књиге из облати религије Блиског истока, али не изостају ни наши писци. Морам да признам да руски писци нису на мене оставили позитиван утисак – зашто читати туђу несрећу? Она није никога оплеменила. Ћопић је љепота за ухо, растужи ме помисао колико се мало цијене српски писци из разлога само зато јер су наши. Бавећи се својим истраживањима, некада бих рекао за себе да сам самац у великој маси, али није ми тешко. Гравитацију остављам за себе, а шалу за пријатеље, јер сам човјек који воли друштво.
Водећи се бројним темама током разговора, „априлско Лице Романије“ кроз искуства која је стекло у животу, дало је себи слободу да говори о усмјерењима данашње омладине. За нас каже да смо превише препуштени сами себи, без правилне оријентације, слободни да одлучујемо.
– Након толико искуства, ни у овим годнама не могу сам да одлучим, а камо ли дијете пред којим је дилема одлучивања. Највише замјерам школству – тапкању у мјесту. Ученици треба да се усмјеравају ка оном за шта су надарени у систему који је закочен. Не може бити исти наш принцип учења и принцип учења данашњих генерација. Лаж је да дјеца могу одабрати своје занимање. То је највећа грешка која је постављена у науци. Мора постојати ширина како би се сваки дио уклопио у цјелину и зато се треба научити суштина, да би се завољело непознато – додаје наш саговорник и савјетује да свако треба сјести са собом како би анализирао шта је прошло, шта остало недоречено, а интересује нас. Када се дорекне недоречено, створиће се могућност да упоређујемо, јер смо упознали суштину.
,,Много сам пута одлазио и враћао се у свој Соколац“
Стево Јовановић који ће са својом генерацијом ниже реалне гиманизе 11. маја да прослави 65. година матуре, имао је успјешан и плодоносан живот. Лијепо је живјети са сазнањем да су вам врата свуда отворена, али да желите остати тамо гдје сте рођени. Ситан човјек, који је за један мјесец могао подићи предузеће из темеља, а да никада не говори о послу, тежио је да ради оно што треба. Жали само што није завршио ФОН, или научио бар два језика. Кроз шалу нам је рекао да је учио три, а да ниједан не зна. Стевица у старим данима душу храни музиком – никада није одслушао „Радецки марш“ а да није заплесао. Жели да нам свима живот буде плес.
Након овог разговора није било на одмет запитати се да ли треба жалити за нечим. Можда, али за правим стварима. Све што је пролазно нека остане тамо иза леђа, гдје је и прошло, без обзира да ли је бољело или не.
