Онога марта прије 23 године, десио се један од најужаснијих догађаја у историји Републике Српске, када су сарајевски Срби, након што су одбранили своје прагове, били принуђени да оду са њих, не могавши пристати да живе са онима који их нису хтјели.
Придружујемо се обиљежавању годишњице, присјећајући се стихова једне од најпотреснијих пјесама о Сарајеву, сарајевског пјесника Дејана Гутаља.
Дејан је рођен у Сарајеву 1954. године гдје је завршио основну школу, гимназију и Филозофски факултет. Радио је у Народној и универзитетској библиотеци БиХ, а потом у Издавачком предузећу „Свјетлост“. Пјесме је објављивао у многим часописима, награђиван је и заступљен у бројним антологијама. Објавио је шест збирки пјесама. У Сарајеву је живио до „исхода Срба из Сарајева“. Данас живи у Мокром.
САРАЈЕВО
У сну понекад свратим у Сарајево, лепи град
Да ракију пијем са друштвом пред зору
Опет се ветар среће јавља мирисан и млад
Котрља њене сандале беле по Маријин-двору
Само у сну посетим ову долину која гори
Од успомена: пси пољубаца реже и гризу
Њене дојке вози трамвај и жубори
Низ две челичне реке, на стрељање у Ремизу
О, Боже, колико сам пожелео Сарајево, тролејбуску жицу
Посуту звездама и спетљану са мојим венама
Једне ћу недеље мртве кренути на Грбавицу
Да месо давне среће поделим са хијенама
Само у сну видим белу лопту и сунчане заставе
Мајчин осмех са летње терасе: пубертетски дани
Мирише свет успомена док бежимо са наставе
На стадион Кошево којим се ори: Цигани, Цигани!
О, Боже, колико сам замрзео Сарајево, лепи град
Над којим се пролећно небо несигурно клима
Болесник који шири неподношљив срам
Говори последњу жељу: СМРТ СРБИМА!
Само у сну носим цвеће на порођајну клинику
Где рођени су синови моји, сарајевске бебе
Млади очеви користе пролећну мимику
И рукама љубе жене бледе као амебе
Дан у сну траје сто година младости у пламену
Улица сексуалних додира од које крошње певају
Вилсоново шеталиште, њена мртва глава на мом рамену
У неком измишљеном Сарајеву спокојно зевају
Никада нећу заборавити Сарајево, зимску бајку
И њен крај у крви мартовских сватова
Рахитичне старце који псују српску мајку
И певају канибалистичке песме из прошлих ратова
Волео сам над гробом родитељским белих бреза хлад
Сад видим птицу са откинутим људским цревом
Молим те, Боже, да прођем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну да прошетам Сарајевом.
