У години када се обиљежава двадесет седам година од настанка Републике Српске, присјетили смо се дана када су заједно са њом почела да се рађају прва спортска друштва. На нашим просторима основани су борилачки клубови, а за истакнуте спортисте ове гране спорта везују се први успјеси и медаље освојене одмах након зачетка Републике.
Тренер и дугогодишњи спортски радник Предраг Бартула, у разговору за „Инфо Центар“ са пуно посвећености пренио нам је сјећања када се по први пут на Сарајевско – романијској регији чуло за борилачки спорт.
– Двадесет седам година је дуг период о коме има много тога да се каже. Представници борилачких спортова били су једни од нослица активности везаних за настанак Републике Српске, те њена окосница војске и полиције. Рајко Кушић, свјетски првак у џудоу, Илија Малетић, шампион Југославије, Мићо Станишић, тадашњи министар полиције Момо Мандић, такође шампион џудо спорта били су истакнути спортисти који су се борили за име РС. Заједно са поменутим људима борили смо се да се за РС чује далеко, а то смо постизали одличним резултатима у боксерском спорту у Босни и Херцеговини, Србији и бившој Југославији, истакао је Бартула.
Од 1992. године до 1994. радило се на селекцији дјечака како би се формирао први Боксерски клуб „Гласинац“ Соколац. У то вријеме у просторијама Ватрогасног дома у Сокоцу било је окупљено око двије стотине младих спортиста, који су учили борилачке вјештине. Уједно то је био расадник, чији су плодови касније освојене медаље.
– Тада смо живјели и гајили праве спортске вриједности. Међу талентованим момцима били су Нешо Марић, првак Југолавије у млађој категорији, Станиша Станишић, Мирослав Јашаревић и други. Захваљујући постигнутим резултатима, као један од оснивача, изборио сам се да се кик бокс и бокс уврсти у европску и свјетску федерацију. Окупљао сам бројне боксере са овог подручја, како би на значајнијим такмичењима успјели да дођемо до постоља и како би се наша химна чула широм Европе и свијета. Драган Нерић из Хан Пијеска био је првак Европе, Милан Хршум је наступао за наш клуб и постао првак Југославије 1994. године.
Године 1996. Предраг окупља сва позната боксерска имена са простора сарајевско-романијског и одлазе на Европско првенство у Београду.
– На мој позив Драган Нерић долази из Бразила, Милан Хршум из Париза, Божо Старчевић из Беча, те чувена браћа Плећаш, који су наступали за Републику Српску. На том Европском првенству освајамо три медаље које су уједно биле и прве медаље освојене за Републику Српску. Незабораван је био осјећај и понос у то вријеме слушати интонирање химне „Боже правде“, присјетио се Бартула.
Бројна су европска и свјетска такмичења на којима је соколачки борилачки спорт у најбољем свјетлу представљао Соколац и Републику Српску.
– То су била поносна времена. Сјећам се наступа у финалу Европског првенства, када се за БК „Гласинац“ борио Плећаш Милош, који 1996. године проглашен за најбољег спортису РС. У публици су били присутни тадашњи предсједник Владе, Скупштине, бројни министри и посланици. Био је то доказ нашег рада и успјеха. Док није дошло до уједињења спорта на нивоу БиХ, борилачки спорт био је главни репрезент спорта Републике Српске, истиче Бартула.
Са боксерима који су наступали за репрезентацију, Бартула као тренер, биљежи наступ на четири свјетска првенства, те је три пута освојио медаљу на истим. Прву медаљу са Свјетског првенства донио је Шћекић Горан који је у Италији 1999. године освојио бронзу, што је била прва медаља са Свјетског првенства освојена за Републику Српску. Године 2001. у Београду Јован Николић постаје првак свијета у супер тешкој категорији, а сребрни је био Драженко Нинић. Сви они су касније проглашавани међу десет најбољих спортиста Републике Српске. Поред домаћих талената у репрезентацији су се окупљали момци из Приједора, Брчог, Бијељине, Зворника, Гацка, Требиња, Невесиња, Пала. Након постигнутих успјеха за спортисте су приређивани свечани пријеми код свих предсједника Републике Српске.
Према Бартулиним ријечима два пута су били у прилици да организују Првенство Балкана, једном у Прњавору, једном у Требињу. Дванаест репрезентација је учествовало на овом такмичењу, а поред балканских земаља нашле су се селекције Италије, Украјине, Туркменистана и Грчке.
– Када је почетком двијехиљадитих дошло до уједињавања спорта у свим гранама на нивоу БиХ, постали смо чланови Савеза. Сања Тошић је седам пута била првакиња Балкана и бројне медаље је донијела наступајући за репрезентацију БиХ. Она је прва на Свјетском првенству у Скопљу донијела медаљу за БиХ, наступајући за „Гласинац“.
Предраг Бартула је водио репрезентацију на два Европска првенства. На Првенству Европе у Анкари у Турској наступала су четири такмичара из РС, а након тога на Првенству за младе у Загребу наступала су три такмичара из РС.
– Соколац је одувијек био расадница спортиста. Ми и данас имамо квалитетне такмичаре од којих очекујемо добре резултате. У прошлој години у млађим категоријама имали смо четири првака БиХ. За њих вријеме тек долази, јер у овој години планирам да неке од њих водим на Европско првенство које ће се одржати овог љета у Бијељини, казао је Бартула.
Са настанком Републике Српске циљ спортских радника је био да се изгради спортска сцена.
– Водили смо рачуна да се покрену и остале гране спорта. У то доба Момир Мумовић, чувени соколачки каратиста, дјецу је учио каратеу и покренуо је карате клуб. Оформио се и џудо клуб који је водио цијењени Драган Кусмук. Нису били запостављени ни други спортови, по којима смо познати широм бивше Југославије и БиХ. У фудбалу, први селектор Републике Српске био је Сокочанин Милош Ђурковић, голман Сарајева и Бешикташа. Поред њега тројица браће Паунић били су препознатљиви у фудбалу. На романијском простору истицали су се Рајко Кушић, свјетски шампион и Милош Вукадин, шампион каратеа.
Наш саговорник истиче да се о овим причама мало зна, али да се свакако не смију заборавити. На младим спортистима остаје обавеза да не забораве ову вриједну спортску историју и људе заслужне за њен настанак. Спорт је тај који је градио јединство и који је растао заједно са Републиком Српском.
