У Босни и Херцеговини, чини се, паралелно постоје два свијета: један који видимо у медијима и други који живи неки мали обични свијет у својим дневним боравцима, на каучима уз грах или пасуљ. Једна БиХ живи у сулудим напетим препуцавањима декадентне политичке елите региона, а друга на Вибер (коначно бесплатно) позива пријатеља из основне школе у другом ентитету, друге нације и исприча се како не може ни с ким другим. Као особу која непрестано указује на кохезију која постоји и која се може развити међу БХ грађанима/грађанкама, често ми спочитавају да је „реалност нешто друго“. Не знам ко живи у реалности, и не претендујем да имам спознаје о некој вишој истини, али мене прате невјероватне приче добрих БХ грађана/ки који чине све што знају и умију да се деведесете никад не понове. Можда немају политичку свијест изграђену да дају глас онима који производе најмање конфликта, сигурно су притиснути неимаштином и не знају дугорочно посматрати свијет, те одијелити свој стрес и страх од одлука које доносе. Ипак, у малим градовима Босне и Херцеговине живе топли појединци/појединке који учине да вас понеки странац који евентуално послуша њихов искрени говор, упита: „Како је уопште могуће да је овдје био рат?“
У Соколац сам стигла као директорица Каруна Центра за изградњу мира у оквиру пројекта СТАР (Друштвена трансформација и помирење), те организовала пројекцију филма Алена Ћосића, упосленика ОСЦЕ-а. Филм је документарна прича о три ратна команданта (Армије БиХ, ХВОа и Војске Републике Српске) са подручја Маглаја, како се филм и зове: „Маглај – рат и мир“. То је дубока антиратна прича у коме тројица људи истинито свједочи своје ратне приче и искрено се одлучује у послијератном периоду на пут мира, сарадње и опроста. Још нико ко је погледао филм није рекао да осјећа да ту има нешто неправедно, неистинито, пристрасно, изједначавајуће. То је само дубока антиратна порука која чини бесмисленим људска страдања ради територије, етноса, идеологија или било чега другог. Чини се некако да је све идеале, ма како племенити и крвнички били, живот демантовао и да је обичан човјек послије сурових ратних сукоба сиромашан, напаћен, трауматузиран и дубоко несретан због оног што се догађало.
Бојала сам се приказати филм на Сокоцу, донијевши са собом мноштво предрасуда из главног града БиХ: чекала сам кад ће ме „сурови Романијци“ заскочити са осудом и презиром према Бошњацима. Ипак, дочекао ме Соколац – град мира.
Установа за културу Соколац и Удружење грађана Аурора на челу са Иреном Шућур и сарадником Зораном Савчићем су врхунски професионално организовали ову промоцију, те ми повјерили модерацију ове прекрасне вечери.
Након завршеног филма, свјетло се упалило, а ја сам бојажљиво устала пред публику и шутила, чекајући први коментар. Поред грађана/ки Сокоца и новинара, у публици је био аутор филма за кога сам такођер страховала, да не изађе повријеђен и сломљеног срца. Погледом сам прелазила преко моје прве сараднице Аделе Софтић, мог мужа – бившег борца Армије БиХ, мог седамнестогодишњег сина који је дошао као техничка подршка, моје колегице уважене професорице Линде Тропп, Американке, која мислила сам, свакако срећом неће разумјети ништа, ако падну неке тешке ријечи…
Без да сам проговорила, старији господин из првог реда је започео:
„Најважнија на свијету је слобода. Толико ми је тешко што смо себи дозволили рат деведесетих. Против кога смо побогу ратовали? Ишао сам на почетку, код три генерала и преклињао да сачувамо мир. Није успјело. Касније су ме распоредили да будем артиљерац изнад Сарајева…ја, са три дјевојчице код куће… Нисам могао, отишао сам у „Сјечу“. Нисам могао ратовати. Овај филм је тако добар, треба га пиказивати у школама, свим младима, да схвате бесмисао рата и да се никада више не догоди.“
Одмах након њега за ријеч се јавио отац Милан, свештеник Српске православне цркве. Позвао је на мир и љубав све присутне и говорио о ужасима братоубилачких ратова. Сваки човјек је анђео са једним крилом, рекао је, те да ако желимо летјети, морамо имати Другог и другачијег уз себе.
Након њега, жена из претпосљедњег реда захвалила је аутору на објективности филму. Рекла је, видно узбуђена, да би медији требали да уче од њега. Нагласила је да је говор мржње погубан и да треба стати у крај медијима који производе неистините слике „друге стране“. Била је то Сарајка која је у рату дошла у Соколац, али су њени родитељи и она током читавог рата били у контакту са својим пријатељима у Сарајеву.
Сви коментари и дискусије које је пробудио филм биле су мировне, мотивирајуће, позитивне. Аутору је публика честитала. Развио се угодан неформални разговор и на крају ми је само било жао што читав догађај није био снимљен.
„Волио бих да су моји у Маглају ово могли чути“, рекао је аутор.
Вољела бих да је читава Федерација БиХ ово могла чути. Неке друге вијести, неки други градови. На нама је да им дамо снагу и прилику да буду саслушани. Наћулимо уши… Мир живи ту, поред нас. Зграбимо га срцем и не предајимо се лако гласовима Зла. Хвала Сокоцу, граду мира и једва чекам поновни сусрет.
