Угледни српски новинар и фудбалски радник Ђорђе–Ђоко Вучинић рођен је у Билећи 27. јула 1952. године. Кад се Ђоко родио, славили су његови родитељи – Драго и Плана Вучинић, али је тада славила и цијела БиХ, јер то је био Дан устанка у овој бившој југословенској републици.
И увијек, када би родитељи славили Ђокин рођендан, било је велико славље у БиХ, од Требиња до Босанског Новог, па и даље. Дјечак Ђорђе Вучинић био је запажен у школи, његова бистрина ума, духовитост и шарм често би фасцинирали наставнике који су му предвиђали лијепу каријеру инжењера, или професора, неки су у њему препознали будућег врсног хирурга, а он је отишао сасвим другом стазом.
Као и многе требињске дјечаке, привлачио га је фудбал, навијао је, од када зна за себе, за Црвену звезду; Џајић му је био и остао љубимац, Миљана је поштовао и волио као фудбал ску величину, а у Слободану Ћосићу и Аци Обрадовићу је гледао ненадмашне архитекте нашег најтрофејнијег клуба. Ђоко је био само један од многих требињских дјечака који су се радовали сваком доласку Звезде у овај медитерански град. А када би стигла вијест да Звезда долази, дјечак Ђорђе би с нестрпљењем чекао да види асове о којима је Југославија причала.
Вријеме је брзо пролазило, Ђорђе је прво завршио основну, па средњу школу, наравно у Требињу, а онда је отишао у Сарајево да студира журналистику. Студије је завршио 1975. године, вратио се у своје Требиње и ту почео прве новинарске кораке. Почео је као млад новинар у Радио Требињу и Гласу Требиња (формиран је Информативни центар). Ђоко је желио да прати спорт, а добио је сасвим друге ресоре – привреду и политику. Добар новинар се добро сналази на сваком терену, тако је било и са Ђоком Вучинићем. Док је студирао у Сарајеву постао је близак са Кошаркашким клубом Босна гдје је главна звијезда био Мирза Делибашић, а тренер Богдан Тањевић је водио „студенте” ка врху Европе. У Босни је тада стасавао млади тренер Русмир Халиловић с којим ће Ђоко постати врло близак и наредних година и деценија остати у сталном контакту. Халиловић је постао професор физике и врло квалитетан тренер. Ђорђе је као студент био технички секретар, у КК Босна комесар Лиге универзитета, тренер женске екипе Грађевинског и Економског факултета у Сарајеву. Био је и члан стручног штаба Студентске репрезентације на такмичењу лига Универзитета, 1973. и 1974. године.
У то вријеме КК Босна је имала врсног спортског радника, генералног секретара, Вулета Вукаловића. За Ђорђа је он велики узор. Када је 1975. године у Београду играно Европско првенство у кошарци, Босна је на то такмичење послала врсне кошаркашке раднике – Богдана Тањевића, Русмира Халиловића, Миливоја Каралејића, Ђорђа Вучинића и Ибрахима Крехића. Ђоки су то такмичење и тријумф репрезентације Југославије остали у незаборавном сјећању. Четири године касније КК Босна је постала први клуб са простора Југославије који је освојио титулу европског првака. Ђорђе Вучинић је тада био члан Босне (технички секретар) знатјно је допринвши њеним успјесима.
По повратку у Требиње млади Вучинић улази у фудбал, наравно у ФК Леотар и од тада ће остати стално у клубу. И када није члан управе, Ђоко, као фудбалски радник и угледан новинар, помаже Леотару. Брзо је напредовао у новинарству: 1982. постаје главни уредник Информативног центра, а 1989. је и директор те медијске куће. Када је први пут крочио у управу Леотара, предсједник клуба је био Винко Комненовић. Од тада је прошло много времена, у улози предсједника Леотара промијенило се много угледних људи. Ђоко је са свима добро сарађивао и свима био снажан ослонац у вођењу најпопуларнијег требињског клуба. Леотар је био један од најугледнијих чланова оне велике југословенске Друге лиге. Могао је и у Прву лигу, али није отишао јер су за тај ранг такмичења била потребна знатно већа средства. У то вријеме у Требињу су често гостовали најугледнији југословенски клубови. Звезда је, ван Београда, најчешће проводила вријеме у Требињу, гдје се много пута припремала. И као првак Европе, Звезда се припремала у граду на Требишњици. Послије распада Југославије и обнове Леотара, Звезда није заборавила своје требињске пријатеље, којима је посуђивала своје фудбалере. Леотар се послије рата вратио на високе стазе, био је првак Републике Српске и побједник Купа, затим је постао први шампион Премијер лиге Босне и Херцеговине.
За све те успјехе Леотара, заслужан је и Ђорђе Вучинић. Када се повела активност око уједињења босанскохерцеговачког фудбала, Ђорђе Вучинић је са Миланом Јелићем, Слободаном Тешићем и Родољубом Петковићем представљао „екипу” Републике Српске која се изборила за равноправно мјесто у заједничкој кући фудбала. Та четворка је била у првој Скупштини ФС БиХ. Био је предсједник Клуба делегата у првој Скупштини ФС Републике Српске.
У вријеме писања ове књиге Ђорђе Вучинић је био потпредсједник ФС Републике Српске. Ђорђе има млађег брата Радомира, угледног требињског правника, који је својевремено био врло талентован за фудбал. У породици Ђорђа Вучинића у фудбалске воде је, као дјечак, загазио његов син Бојан, капитен Леотара и спортиста генерације. Ђокина кћерка Ивана и зет Александар Милишић живе у Мелбурну, у Аустралији, и имају кћерку Елену. Ђорђе је остварио добре резултате на свим пољима и због тога је врло задовољан.
Ђорђе Вучинић је 2010. изабран за предсједника Фудбалског клуба Леотар. Био је потпредсједник Фудбалског савеза Републике Српске од 2012. до 2016. године.
