Пензионисани возач Миланко Ћајић /78/ са Сокоца радо се сјећа некадашњих организованих прослава Дана возача у бившем предузећу “Романија” и жали што се све мање обиљежава 15. јануар – Међународни дан возача и ауто-механичара.
Он признаје да се овај дан међу његовим радним колегама и данас често помиње, иако се одавно не слави на начин како се то некада чинило. Ипак, како каже, још “у срцима возача живе лијепе успомене на срећне дане”.
– Док су била добра времена наше `Шипад-Романије`, једног од најуспјешнијих предузећа у шумарству, преради дрвета и превозу у бившој Југославији, за наш празник организовали смо колону од стотињак возила и кружили кроз град, а потом се славље настављало уз музику – присјећа се Ћајић.
Ђајић од 1996. године проводи пензионерске дане са супругом у селу Бјелосављевићи, код Сокоца, и радо се сјећа када је као један од 105 возача, у тадашњој Основној организацији удруженог рада /ООУР/ “Шипад-Романија”, за Дан возача добио признање као успјешан возач без иједног саобраћајног удеса.
– Од тадашњег Осигуравајућег друштва ЗОИЛ – Сарајево добио сам значку и захвалницу као возач који није направио ниједан удес за пет година. А након 38 година рада отишао сам у пензију без иједне саобраћајке – прича Ћајић.
Сјећа да су слично признање тада добили и његове колеге Миле Цуревић и Буде Мрдовић из тадашњег соколачког “Ауто-транспорта”.
Тадашњи возачи “Шипад-Романије” возили су, сјећа се Ђајић, резану грађу, бродски под и иверасте плоче од Триглава до Ђевђелије и доносили доходак предузећу.
У његово вријеме, истиче стари возач, није било лако управљати возилима, сједити по два-три дана за воланом јер се највећи дио туре возио макадамом.
Сјећа се, каже, времена када се макадамом стизало до Ужица, Шапца и Мостара.
– Возио сам 38 година у просјеку по 110.000 километара годишње и без иједног удеса прешао укупно 4,5 милиона до пет милиона километара током свог радног вијека – наводи овај пензионисани возач.
Ђајић се присјећа и свог доласка у фирму, у којој, како каже, нису примани возачи по партијској припадности, већ на основу пробне вожње.
Он наводи да се на тадашњи позив за посао пријавило 25, а примљено само пет возача.
Возачи бившег “Ауто-транспорта” почели су рад са “тринаесткама”, камионима Фабрике аутомобила из Прибоја /ФАП/, а на крају возни парк замијенили ФАП-овим “полумерцедесима”, који су им олакшали рад.
Сада жали што су од некадашњег “Ауто-транспорта” у кругу садашње “Нове Романије” остале само полупразне хале, без радника и камиона.
Ћајић се поноси што је био возач некада успјешне фирме.
– Док смо били сложни и радили за заједницу све је било боље”, каже за Срну пензионисани возач Миланко Ћајић.
