И док су се на узаврелом горажданском ратишту 1992. Године, жртве бројале са обе стране, српска команда је добила необичан апел.
Почетком јула месеца са територије на којој господари тзв. АБиХ српска војска је замољена да помогне шестогодишњој муслиманској девојчици Минки која је без родитеља остала на територији ВРС, а живот јој је висио о концу због упале трбушних органа.
Муслиманска војска на захтев њених родитеља моли српску војску да им помогне.
Војним хеликоптером ВРС са ратне линије животно угрожену девојчицу транспорују до болнице Главног штаба на Сокоцу. У ходнику пуном рањеника са горажданског и оловског ратишта девојчицу дочекује доктор Бориша Стојановић. Одмах је приметио да је девојчица животно угрожена, напустио је посао са рањеницима и лично ју оперисао.
Након што се девојчица опоравила доктор Стојановић је хтео да девојчицу поштеди призора тешко рањених бораца и цивила, па ју је сместио у собу са медицинским сестрама, чија је мезимица убрзо постала. Више од месец дана Минка је била једино дете у болници на Сокоцу. Тачније све до Госпојине ’92. године. када су ти исти војници који су молили ВРС да спасу малу Минку, напали цивилну колону у селу Кукавице, општина Рогатица. У том нападу убијено је 25 Срба, а преко 50 рањено. Тада се Минки у болници придружују Миодраг и Јелена Спасојевић чији су родитељи убијени у кукавичкој колони.
За стране новинарске екипе које су посећивале болницу на Сокоцу, судбина двоје српске сирочади није била занимљива.
Када се девојчица у потпуности опоравила, почело се размишљати како вратити девојчицу у Горажде које је било под контролом АБиХ, а то у ратном тренутку није било нимало лако.
Када је било све договорено са родитељима, обавештајци ВРС од једног извора са муслиманске стране добијају информацију да АБиХ након преузимања девојчице планира да ју убије и да за то по старом и уиграном обичају медијски оптужи Србе. Војни врх тада заседа и одлучује да се девојчица још не врати родитељима.
Убрзо, болницу на Сокоцу посећује и генерал Ратко Младић који девојчици доноси слаткише и говори јој да ће убрзо моћи видети родитеље. Генерал Младић је испред болничке собе оставио двојицу људи из свог личног обезбеђења који су имали задатак да мотре на девојчицу 24 сата.
Након две недеље договорено је време и место предаје девојчице. Генерал Младић поставио је услов да све буде забележено камерама и са једне и са друге стране. Тако је на крају и урађено.
Минка је данас одрасла и формирана жена, мајка и супруга, искључиво због истине која је пронашла свој пут, а то је пут части српског народа. То је чист пут са безброј примера да су Срби и поред најтежих животних искушења успели да сачувају душу, иако смо управо за време рата били изложени највећој светској медијској сатанизацији, где смо представљани као варвари и генетски искварен народ одговоран за ратове и страдање других.
Али Срби су и у тренуцима када их протерују из са својих огњишта, нападају и масакрирају, када оплакују своје најмилије, прихватају молбу крвног непријатеља и помажу детету не питајући како се зове.
Српски војници и доктори у ратним паклу показују срце и људскост.
Светска јавност нажалост остала је слепа на примере части, јер је управо реч о Србима…
