Кажу да је храброст једна од четири основне врлине сваког појединца. Храбрим се осјећа сваки човјек који је способан да превладава тешкоће и страх и који настоји да својим самопоуздањем пронађе рјешење за сваку препреку. Ипак, најхрабрији су људи који свој живот проведу помажући другима. Међу таквима су они који полажу Хипократову заклетву, дакле медицинари. Да је у овој професији подједнако важна улога љекара и медицинске сестре доказ је наша саговорница Љиљана Симеуновић, омиљена међу колегама, поштована од стране суграђана, а највише је воле мајке и дјеца.
Љиљана је рођена 04. августа 1958. године у Сокоцу, гдје је завршила основну школу. Средњу медицинску школу похађала је у Сарајеву, а у некадашњој Педијтријској болници „Др Миливоје Сарван“ на Језеру, нашла прво запослење.
– Одрасла сам у патријархалној породици, у којој се много радило и стицање радних навика било је неизбјежно. Од нас шесторо браће и сестара, четворо је изабрало медицински позив. У већој заједници дјеца се више поштују, принуђена су да помажу једни другима, па је вјероватно то главни разлог што сам се и ја опредијелила за овај посао. У основној школи пролазила сам добрим, а средњу завршила одличним успјехом, и то без полагања матуре, што значи да је најбитније пронаћи оно што волите. Први посао био је најтежи јер сам радила на одјељењу за дјецу обољелу од леукемије. Тешко је свакодневно гледати дјецу која се боре са таквом болешћу, а још теже када их сутрадан више нема. У тим првим искуствима проживјела сам све што носи овај посао – сузе и бол, али било је и срећних исхода – присјетила се она.
Иако је почетком рата имала прилику да оде у Норвешку и ради у својој струци, изабрала је да се врати у Соколац како би помогла свом народу. Своју храброст већ тада је доказала јер се од 105 медицинских сестара једина пријавила да иде са војском. Убрзо је преко Кризног штаба основана педијатрија у Сокоцу, те је почела радити на породиљском одјељењу.
– Не постоји љепши осјећај од оног када узмете у руке здраво новорођенче. То је љепша страна овог посла. Много беба сам прва држала на рукама. Данас су неке од њих већ родитељи и дивно је када ме баш они препознају на улицама. Већину њих и ја препознајем и уживам када видим да су израсли у праве људе – истакла је Љиљана.
Поред тешке животне ситуације, која ју је задесила током рата, ова жена је остала насмијана и позитивна, увијек предана свом раду, спремна да несебично дијели савјете младим мајкама, и прва измами осмијехе на лицима њихових беба.
– Током рата изгубила сам брата и мужа па сам морала сама одгајати два малољетна сина. Кренула је борба за опстанак, сваки дан брига како створити кров над главом. У то вријеме одлазак на посао ми је значио. Остављала сам све бриге код куће и рјешавала туђе, онолико колико сам могла. Воља, стрпљење и упорност су пут до остварења сваког циља у животу; то ме је водило – казала је она, и подсјетила се свог радног искуства у хитној служби.
– То могу да разумију само они који су дио истог, са правом да кажем, рударског посла. Наравно, било је ту и лијепих момената; када спасите некоме живот то је невјероватна испуњеност комплетног вашег бића. Оне друге, мање лијепе вијести дотуку вас, а најтеже ми је било водити рачуна о гестикулацији лица. Као здравствени радник морате контролисати своје емоције, а нико од нас није од камена – испричала је наша саговорница.
У пензију је отишла са нешто више од тридесет шест година стажа, преузевши супругову пензију, јер како каже, стање у друштву веома је лоше да би чекала своју, а треба јој мир. Ипак, ова неуморна жена данас се радо одазива на позив сваке младе породиље. А таквих је из дана у дан све више. Још увијек, баш као и некада, спремна је да остави све своје обавезе, како би мајкама дала корисне савјете, упутила лијепу и топлу ријеч, била уз та мала бића током првих дана њиховог живота.
– Углавном су то савјети који се односе на хигијену, купање, храњење, мјерење температуре, изласке напоље и слично. Знам да је свакој жени тешко, колико год имала лак и тежак пород, али ту сам да их охрабрим и пружим подршку. Савјетујем им да се наоружају стрпљењем, јер све прође, а подарити новом бићу живот је највећа радост свијета. Највећи проблем је што мајке данас нису добро едуковане. Много се новца баца на посебне флашице и сличне ствари, стежу дјеца у којекакву гардеробу, а најбитније је водити рачуна о њима онако како смо ми, и многе генерације прије нас, одрастали. Мајчино млијеко је све што треба беби да буде здрава – поручила је ова медицинска сестра и додала да се природа никада не може мијењати.
Да њене ријечи имају посебну тежину потврдили су многи из личног искуства. Умјела је тета Љиља, како је сви одмиља зову, да, приликом првог сусрета са дјететом старим неколико дана, оцијени да ли ће бити живахно или мирно, пуније или витко, великих или малих стопала. И, заиста, никада није погријешила.
– То је једноставно искуство, ништа више. Сматрам да су некада здравствени радници излазили из школа са много бољим знањем. Пракса је била редовна, ред и рад се тражио, али и цијенио. Током треће и четврте године средње школе прије подне смо имали практичну, а послије подне редовну наставу. Нисмо имали времена да доручкујемо. Инструктори су нас на почетку обучавали на луткама, а касније нас водили на клинику. Не оспоравам знање данашње омладине, свјесна сам колико треба труда и учења да се заврши медицински факултет, али сам сигурна да су пријашње генерације излазиле способније. Главни кривац је систем, сталне измјене и допуне. Касније, током рада, је исто; све је на даљински, преобилна папирологија, и умјесто да нам је једноставније, све је компликованије – сматра Љиљана.
Медицинске сестре веома важан фактор
Како је и сама небројено пута имала кључну улогу у спашавању пацијената, може да потврди да су медицинске сестре веома важан фактор за стабилно функционисање у здравственом систему.
– Ријеч љекара је најбитнија, мора да одреди правилну терапију, али на медицинкој сестри је остало. Било је хитних интервенција када су сви санитети заузети и у теренском возилу медицинска сестра пружа помоћ. Нисам се само ја нашла у сличним ситуацијама,већ многе моје колегинице. Услови се не гледају, у том тренутку живот пацијента је кључан. Наравно, разна искуства старијих не би требало да плаше младе људе који желе да се баве медицином. Колико год било тешко, иза свега постоји и она друга љепша страна, као и у сваком послу. Поручила бих свима онима који упишу овај смјер да буду храбри и истрајни, јер помоћи некоме значи помоћи самом себи. Тиме стичете пријатеље на сваком кораку, а имати пријатеља значи имати велики ослонац у животу – казала је она.
Након неколико десетина година стресног посла, Љиљана данас одмара у пензији. Каже да јој ипак помало недостаје посао, мада више колеге. Миран живот води у свом домаћинству, ужива са двоје унучади када је посјете и свакодневно очекује позиве наших суграђанки да је обрадују лијепим вијестима, како је наш град постао богатији новим, малим становницима.
– Драго ми је што у нашој општини наталитет није у паду. Остављање потомства би требало да нам буде најважније. Нека рађа ко год може, а могу сви. Гдје има мјеста за једно, има и за двоје, па и за више. Није све у богатству и каријери. Изграде се куле и градови, али на крају најважније је да има ко да то наслиједи. Нажалост, омладина нам није најбоља. Читав систем вриједности је пољуљан. Често родитељи несвјесно гријеше, пружајући дјеци све. Не знам ко још не воли и не размази своје дијете, али границе се морају поставити да би они имали боље сутра, а и ми са њима – оцијенила је она.
Овим ријечима, наша саговорница подсјећа на божију заповијест задату још Адаму и Еви: „Рађајте се и множите“!
