Од самог њеног оснивања, Болница Главног штаба ВРС у Подроманији, послије Војна болница, служила је за потребе војске и за потребе народа овог краја. У рубрици „Времеплов“, сјећамо се тог времена, у тексту Бранка Гајевића.
У току рата у Болници Главног штаба ВРС у Подроманији обављено је 250. 000 прегледа и спашено на хиљаде живота, првенствено рањених српских бораца. Да би ова здравствена установа опстала и остала овом народу, потребна је, поред осталог, и материјална помоћ свих општина чији грађани користе њене услуге.
Још у октобру 1991. године, када је ратни пожар почео да се шири просторима бивше Југославије, одлучено је да се на овом – романијском простору, направи болница, која ће бити на услузи повријеђенима и обољелима. Четвртог априла наредне године, дакле прије него што су одјекнули први ратни пуцњи у Сарајеву, стигле су прве хируршке екипе. Објекат у Подроманији, који је имао другу намјену, претворен је у ратну болницу, односно Болницу Главног штаба ВРС, али се и тада полазило од претпоставке да у поратном времену ова здравствена установа треба да функционише као општа болница.
ФИНАНСИРАЊЕ – ОБАВЕЗА СВИХ ОПШТИНА НА РЕГИЈИ
Шта је болница у Подроманији током рата значила, првенствено рањеницима, али и народу овог краја, добро је познато. С друге стране непрекидно се суочавала са великим проблемима – кадровским, материјалним и бројним другим, а посебно недостатком опреме, санитетског материјала и лијекова. Да су проблеми достигли кулминацију, па чак и угрозили опстанак болнице, показали су састанци који су недавно одржани уз присуство представника Главног штаба ВРС и општина Соколац, Рогатица, Олово и Српско Горажеде. Као ургентно наметнуло се питање обезбјеђења финансијских средстава за најнужније потребе, како би био омогућен даљи рад болнице, прије него што се изнађу трајни извори финансирања. Присутни представници општина били су једнодушни у ставу да се не смије дозволити да рад ове здравствене установе дође у питање, те да она и након рата треба да остане овдје и да буде на услузи овом народу.
Закључено је да све општине, чије становништво користи услуге болнице, учествују и у њеном финансирању, а не да то као до сада чини само општина Соколац. Однос општина овог региона према болници мора се, дакле, мијењати. Поменутим састанцима, на примјер, нису присуствовали представници општина Хан Пијесак и Вишеград, мада су били позвани. Биће неопходно да се, у погледу учешћа у финансирању, прецизно одреди и општина Пале, као и општине Српског Сарајева, чијим су становницима такође пружане здравствене услуге. Иначе, може се десити, да се услуге за оне који не плаћају сведу само на хитне случајеве. То љекари и остало медицинско особље не жели, али могу бити присиљени да и то чине.
БОЛНИЦА ТРЕБА НАРОДУ
– Обавезе према рањеницима држале су нас три и по године. Ова установа треба да остане овдје, јер ће она требати, не љекарима који у њој раде, него овом народу – каже пуковник др Томислав Таушан, управник болнице Главног штаба ВРС у Подроманији.
Што се тиче љекара болнице, а и осталог особља, њима се, заиста, нема шта замјерити. Сваки од њих радио је за двојицу, па и тројицу љекара – практично без одмора од почетка рата и то у изузетно тешким условима. О њиховом раду довољно говори податак да је током рата обављено 250. 000 прегледа и спашено на хиљаде живота, првенствено рањеника Војске РС.
Само у периоду јули–октобар ове године, према подацима које је, на поменутим састанцима изнио др Бориша Стојановић, извршено је 12.705 амбулантско-кабинетских прегледа корисника здравствених услуга са подручја поменутих општина, а регистрована су и 6.244 дана болничког лијечења. Томе треба додати бројне операције рендгенске снимке и лабораторијске услуге. Све то учињено је у тешким условима. Рендген апарат је, рецимо, одрадио два радна вијека, у лабораторији недостају хемикалије, нема адекватних лијекова, недостају средства за хигијену… Кадровско питање је горући проблем. Кроз болницу је продефиловало више од 20 љекара, а оне који су остајали, радећи „од јутра до сутра“, носио је ентузијазам и, како је већ речено, обавезе према рањеницима.
Очигледно, крајње је вријеме да се побољшају услови рада Болнице Главног штаба ВРС у Подроманији и, на трајнијим основама, ријеши њен статус. Општина Соколац и до сада је учинила највише што је могла на том плану. Поред осталог, у току је и изградња стамбено-пословне зграде, чији су станови, првенствено, намијењени стручњацима ове болнице. У њеном финансирању мораће, међутим, учествовати и остале општине ове регије и државни органи, посебно надлежно министарство, а, у границама својих могућности, и Главни штаб, јер је ово, коначно, његова установа. Наравно, најважније је да болница опстане и остане ту гдје и јесте и да служи овом народу.
