На овогодишњем 23. сабору гуслара „Романијо, горо од јунака“, почасни гост је био легендарни народни гуслар Бошко Вујачић. Искористили смо присуство једног од најбољих гуслара данашњице и забиљежили интересантну причу.
ИМЕ БОШКО ВУЈАЧИЋ ПОЗНАТО ЈЕ КОД СРБА ШИРОМ СВИЈЕТА, АЛИ ПОДИЈЕЛИТЕ СА НАМА НЕШТО ВИШЕ О ВАШЕМ ПОРИЈЕКЛУ?
– Права постојбина моје лозе јесте Никшић, а то је било и прво презиме мојих предака. Ријеч је о великом племену Никшићи, по којем је то мјесто у Црној Гори добило име. Стари Требјешани, огранак племена Никшићи, одакле су моји коријени, веома су познати у историји. Имали смо племићко достојанство код Немањића. Наш далеки предак је потомак од Вуканове кћерке. Ородити се са Немањићима у то вријеме имала је право само висока властела. Иако вјероватно не заслужујем, један сам од потомака чувене лозе. Касније, кроз историју, наши преци, који су живјели у Хабзбуршкој монархији, уважавали су, такође, племићко достојанство. Неки су се одселили у Руску империју, гдје и данас постоји наша црква и уписани су у дворјанске књиге још 1818. године. Када сам већ добио дар од Бога да пјевам, а почаст да потичем из породице која има веома дугу и значајну традицију, нисам имао другог избора него да посветим гуслама цијели живот.
ИАКО ПОТИЧЕТЕ ИЗ ДУРМИТОРСКОГ КРАЈА, ДАНАС ЖИВИТЕ У СРБИЈИ.
– По вокацији сам инжењер металургије, а факултет сам завршио у Зеници. Тамо сам живио и радио једно вријеме, а потом се вратио у Црну Гору и запослио у Комбинату алуминијума. Тренутно сам настањен у Београду.
КАДА СЕ КОД ВАС ЈАВЉА ЉУБАВ ПРЕМА ГУСЛАМА И КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО?
– Рођен сам у селу Шавник, општина Струг, мјесту познатом по његовању народних обичаја. Отац ми је био одличан гуслар, али тада није било такмичења. Заволио сам звук гусала као дјечак, а са девет година, учитељ ме је изабрао да учествујем у ђачкој приредби. Добио сам двије тачке, да пјевам уз гусле и рецитујем. То је било моје прво појављивање пред публиком, а са наступима сам наставио и као гимназијалац. Често сам наступао са познатим гусларима као што је Миливоје Мујо Никчевић. Потом је услиједило и снимање пјесама.
„Често кажем да нисам заслужио све те награде, али су вјероватно људи препознали да никада нисам настојао да гусле служе мени, већ да ја служим њима, јер су оне национални симбол.“
ЗА ОНО ШТО СТЕ УРАДИЛИ ПЈЕВАЈУЋИ УЗ СТРУНЕ ГУСАЛА ДОБИЛИ СТЕ НИЗ ПРИЗНАЊА. ПОМЕНИТЕ НАМ НАЈВАЖНИЈА?
– Не волим да се хвалим, али имам заиста мноштво признања и плакета. Пет пута сам био првак бивше Југославије. Иако сам одлучио да се послије четврте побједе престанем такмичити, организатори су инсистирали да то учиним још једном. Са тридесет година, тачније 1977. године, ставио сам тачку на то, јер сам сматрао да је потебно и другима пружити прилику да напредују. Истичу се признања са Међународног фестивала у Француској, потом у Америци, Писмо захвалности Института Симпсоново. Што се тиче домаћих, веома ми значи Златни лик Његошев, одликовање од Митрополије црногорско-приморске и Вукова награда, највеће признање за културу српског народа. Често кажем да нисам заслужио све те награде, али су вјероватно људи препознали да никада нисам настојао да гусле служе мени, већ да ја служим њима, јер су оне национални симбол.
НА КОГА СТЕ ПРЕНОСИЛИ СВОЈЕ УМИЈЕЋЕ?
– Основао сам некадашње Гусларско друштво Југославије које је временом преименовано у Друштво гуслара „Радован Бећировић Требјешки“, по великом барду епске поезије. Дио сам тог друштва и данас и често помажен члановима. У породици, мој млађи брат веома добро гусла, а имам сина који је средњошколац и који препознаје значај овог инструмента.
КАКО БИСТЕ ОДГОВОРИЛИ МЛАДИМ ЉУДИМА КОЈИ ГАЈЕ ЉУБАВ ПРЕМА ТРАДИЦИОНАЛНОЈ МУЗИЦИ – ЗАШТО ПРВО ГУСЛЕ, А ОНДА СВИ ОСТАЛИ ИНСТРУМЕНТИ?
– Зато што гусле нису инструмент који се може поредити са савременим инструментима. Иако гусле у очима посматрача изгледају једноставно, то није тако. Као и у сваком облику умјетности, све што је једноставно, заправо је савршено. До те линије савршенства једноставним путем је тешко доћи. Па није ни чудо што они који разумију и заволе гусле, не могу без њих. Поезија која се пјева уз гусле је савршенство. Сви наши пјесници до Његоша, који је на врху српске народне поезије, мудрост су црпили из стихова које су нам претходници оставили, а ти стихови су универзалне вриједности. Упоредимо музику која се у кафанама слуша и уз коју сви волимо да се провеселимо. Тога нема уз гусле, оне се слушају у тишини са великом пажњом, јер скоро све вриједности које носи литургија, носе и оне.
КОЛИКО ЈЕ ЗНАЧАЈНО ОРГАНИЗОВАТИ САБОРЕ КАО ШТО ЈЕ ОВАЈ У СОКОЦУ И ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗНАК ДА ГУСЛЕ ИМАЈУ БУДУЋНОСТ?
– Свако саборовање је мелем за људе, посебно у данашње вријеме када влада отуђење међу људима широм свијета. Ми, Срби, смо веома угрожен народ у посљедњих двадесет година. Поред тога што смо под великим притиском, држимо се и опстајемо, јер смо насљедници снажне традиције. Не изненађује ме поштовање традиције када је Романија у питању, ипак је то чувена, опјевана планина, позната по јунацима. Што се тиче будућности гусала, мислим да је има. Уколико се човјечанство спаси странпутице којом иде данас, гусле сигурно опстају, јер оно што се њима проповиједа има универзалну вриједност.
ЗА КРАЈ ШТА БИСТЕ НАМ ПОРУЧИЛИ?
– Од срца поздрављам честити народ Романије, гдје лично познајем много људи. Знам да је данас тежак живот и желим да знају да их разумијем. Поздрављам све њихове напоре да се изборе за чување породице и васпитање дјеце. Честитам им и желим да истрају у томе. Сјетимо се, нашим прецима је било много горе, па су успјели да сачувају праве вриједности и оставе нам их у аманет. Морамо се угледати на њих и положити своју жртву – да насљедство предамо нашем потомству.