Све у животу Митра Лазића је у знаку неке симболике, а његов живот је једна стварна пирамида, која расте више од 70 година и стално блиста топлином позитивне енергије. Рођен је на Митровдан, 8. новембра 1939. године у селу Ахметовци под Козаром, општина Босански Нови. Отац Лазо и мајка Душанка (рођена Босанчић) били су тог дана посебно срећни. А како и не би… Али, нису минуле ни двије године, а Козару је захватио пламен Другог свјетског рата: колоне, збјегови, логори, патње, умирање…
Отац организатор устанка под Козаром 1941. године. Носилац Споменице 1941. и низа ратних и мирнодопских одликовања и признања. Вијећник ЗАВНОБИХ-а и десет година послије рата посланик у Босни и Херцеговини. Важно је за познатог политичара и привредника. Мајка Душанка посвећена породици, од јутра до сутра. Главни стуб породице.
Фудбалски пут Митра Лазића креће из Бањалуке гдје је педесетих година двадесетог вијека похађао основну школу и дио гимназије. У то вријеме (1954) становао је у улици у којој је живио познати фудбалер Милан Рибар (касније легендарни тренер) који је подстицао дјецу да се баве фудбалом. Дјечаци, међу којима је био и Митар, фудбал су страсно пригрлили. Сви су жељели да постану звијезде. Играо је за репрезентацију основне школе па гимназије. Тада су га запазили играчи Борца и те, 1954. почео је да тренира и игра за јуниоре Борца. Почео је у прољеће када се у сваком дјечаку буди бујна машта и жеља да лети на крилима снова. Већ у јесен те године, Митар се са родитељима пресељава у Босански Нови и наставља школовање у гимназији. Наравно, и фудбал је у првом плану, дрес Борца замијенио је такође црвеним дресом, али Слободиним. Одмах на почетку 1955. шеснаестогодишњи Митар Лазић, са још петорицом јуниора, прикључен је првом тиму. Са непуних 17 година (1956) обукао је дрес првог тима, али је играо и за јуниоре. На јуниорском првенству БиХ (1956) у Тузли, гдје сунаступиле екипе Слободе (Тузла), Сарајева, Жељезничара (Сарајево) и Слободе (Босански Нови), Митар и његови другари освојили су треће мјесто што је био велики успјех. На том турниру Лазић је проглашен за најбољег „либера” и то му је била изванредна препорука да га тренер Златко Букал промовише у првотимца.
Овај талентовани омладинац истовремено је успјешно газио на три фронта – играо је за јуниоре и сениоре и похађао гиманзију. У јесен 1958. одлази у Загреб и уписује студије на Ветеринарском факултету. Озбиљан и тежак студиј. Али млади Лазић је упоран и зна свој циљ: опет иде на три фронта: факултет, Слобода и студентска репрезентација Загреба. Како се таленат не може сакрити, тако Митар Лазић није могао побјећи од ока прволигашких клубова – Жељезничара, Трешњевке, Локомотиве… Њему је, међутим, студиј био у првом плану, чврсто ријешен да заврши факултет. Паралелно је играо за Слободу која је имала аматерски статус па је могао наступати за студентску репрезентацију Загребачког свеучилишта. Наступио је неколико пута и за студентску репрезентацију Југославије.
Када је завршио факултет, вратио се у Нови и почео да ради у Ветеринарској станици. Рано је постао директор, са само 28 година живота, па је морао да престане играти фудбал, јер је већ био ангажован и у политичком животу Босанског Новог. Укључио се и у рад органа Слободе, али је у том тренутку желио да се докаже у струци (ветерину је завршио са одличним оцјенама.
Његов животни принцип је био да све што се добије на папиру (школи) треба да се потврди у пракси. Он се почетком седамдесетих година активније укључује у рад клуба. Изазов му је био велики успјех Слободе која се пласирала у Другу савезну лигу оне велике Југославије. Вођен оном народном „На муци се познају јунаци”, у вријеме када је клуб запао у тешкоће, Митар Лазић прихвата на себе велики терет: истовремено је спортски директор и потпредсједник клуба, а те, 1978. године изабран је и за предсједника Општине Босански Нови. Некако у то вријеме добијена су средства за градњу основне школе. Локација је одређена на простору старог фудбалског стадиона, што је емотивно погодило младог Лазића који је желио да се пронађе неки други простор за нови стадион.
Равнотежу у емоцијама некако је пронашао тако што ће стари стадион бити замијењен једним новим објектом какав ни многи прволигаши нису имали. Одабрана је локација у Млаквама. То је дио града уз Уну. По урбанистичком плану било је предвиђено да се поред стадиона гради још 240 станова, али то није реализовано јер је Митар Лазић 1982. завршио четворогодишњи мандат и отишао са мјеста предсједника општине. Стадион је завршен 1980. године и био је један од најљепших у Босни и Херцеговини. То је било ремек-дјело младог предсједника. И умјесто да добије признање од свих, прије свега у свом граду, МитарЛазић је примио више критика него похвала. Но то не треба да га брине, јер је сличну судбину доживио и чувени Ајфел када је саградио симбол Париза – Ајфелову кулу – коју су у то вријеме Французи хтјели да поруше! Али како је вријеме најбољи судија, када је Митар отишао са мјеста предсједника општине, показало се колико је био далековид и колико је добро процјењивао када је повлачио важне потезе с циљем да Босански Нови добије елементе правог града.
Док је Митар био предсједник општине (1978–1982), био је у исто вријеме и делегат Скупштине СР БиХ. Босански Нови је имао интензиван привредни и стамбени развој, али су се тада створиле групе са одређеним антагонизмима. Нови је имао велики број запослених и од неразвијене општине кренуо ка развијеним комунама. Одласком са мјеста предсједника општине, Лазић је углавном радио у фирмама изван Босанског Новог. Међутим, никада није био одвојен од клуба, јер га је помагао у сваком смислу.
Када је Митар Лазић отишао из Слободе, овај клуб се стрмоглавио у провалију, пао је за четири ранга. Наравно, узрок за то није био само одлазак Митров, већ је уз њега отишао и велики број људи који су са њим радили. Митар Лазић је око себе увијек окупљао способне људе: у Слободи, у Општини, у Ветеринарској станици.
Навијачи Слободе нису могли да гледају пропадање клуба па су поново тражили да се Митар врати на његово чело. То се догодило 1991. године. Слобода је добро кренула и борила се за улазак у Међурепубличку лигу Југославије, али је рат у прољеће 1992. прекинуо све фудбалске активности. Када је током рата обновљена Слобода, једна група деструктивних људи је хтјела да промијени све, па и оно најпозитивније из традиције клуба. Поготово је било сулудо и помислити да се мијењају боје и име клуба, а то су управо хтјели. Захваљујући префињеном интелектуалцу и далековидом човјеку Митру Лазићу, који је био и један од виђенијих људи у Фудбалском савезу Републике Српске, Слобода је очувана. Било је то врло тешко, али се све добро завршило.
Када је почело прво првенство Републике Српске 1996. године, Митар Лазић није био у клубу јер је имао политички ангажман као народни посланик. Слобода је тада испала из Прве лиге. Опет је Митар позван у помоћ. Изабран је за предсједника Извршног одбора ФК „Слобода” и напредак се одмах видио: екипа је у прољеће 1997. године освојила прво мјесто у Другој лиги – Запад и вратила у Прву лигу Републике Српске, у којој у континуитету игра тринаест година и постиже запажене резултате. Како је привреда у рату уништена, није било лако одржати се у прволигашком рангу. Слобода је успјела чак да игра и у финалу Купа Републике Српске, али је изгубила од Козаре (1 : 0).
Митар Лазић је у јесен 2009. године изабран за доживотног почасног предсједника Слободе. Он је и даље остао уз клуб да се бори за његов просперитет. Овдје сам говорио о Митру Лазићу као човјеку из фудбала. Међутим, Митар је имао успјеха у политици (у коју је ушао такође млад) и у привреди. Митар је један од најистакнутијих ветеринара у Републици Српској. У Ветеринарској станици је по одласку оставио 20 људи са завршеним факултетом, а за његовог четворогодишњег мандата у Босанском Новом се запослило више од 200 људи са факултетима. На брдовитом Балкану човјеку се све лакше опрости од успјеха. Митар Лазић је имао велике успјехе на три фронта, а то значи и много завидника и противника. Он се није на то освртао, увијек је био човјек од поноса, имао је свој став, па ако треба и инат – да истраје у оном у што је вјеровао.
На сва три колосијека је ушао врло млад. Мудар, скроман и радан – оставио је неизбрисив траг у Босанском Новом (Новом Граду) и за живота постао легенда. Фудбалски савез Републике Српске је високо оцијенио све што је Митар Лазић учинио за наш фудбал па му је додијелио награду за животно дјело. Награду му је уручио 11.2. 2013. године, Миле Ковачевић, предсједник ФСРС.
