Као јуниор заиграо је на Кошеву, обукао бордо дрес Сарајева и убрзо постао првотимац. Србољуб Маркушевић, како су га сви звали Србо био је један од истакнутијих у екипи коју је предводио Асим Ферхатовић, мајстор дриблинга, људина и боем.
У тој екипи играли су и Ибро Биоградлић, Стојан Црногорац, Вуле Вишњевац, Марко Билић, Светозар Вујовић… Била је то једна сложна породица. Године су пролазиле, они су престали да играју. Неки су постали тренери, неки руководиоци у клубу и готово се никада нису раздвајали.
Пуних 20 година! А онда је дошао рат, грађански рат! Сарајево више није било као некада. На све стране умјесто фудбала и фудбалских дружења, разарања и страдања. У ратном Сарајеву остаје Светозар Вујовић, директор клуба, угледни интелектуалац, џентлмен… Умире рано!
Међу онима који су напустили сарајевски пакао је и Србо Маркушевић. Придружио се пријатељима. Помаже свима, а фудбал му је био и остао занимање и најрадије би нешто важно учинио за фудбал у Републици Српској. Тих сунчаних септембарских дана деведесет друге, Србо је у младачком заносу.
Осјећа да се догађа нешто важно, рађа се фудбалска организација са лијеве стране Дрине. Фудбалски савез Републике Српске! Србо је у инцијативном одбору који припрема оснивачку скупштину. И коначно је дошао тај дан, Србо је пун усхићења, баш као када је улазио у први тим Сарајева. Ово је његов нови деби, не играчки, не тренерски већ деби у екипи која је основала Фудбалски савез Републике Српске. Изабран је у његов први Извршни одбор. Двадесет година касније Србо се сјећао:
„Тај 5. септембар 1992. године је један од најљепших дана у мом животу. Тада ми се чинило да имам крила и да ћу да полетим. А у ствари, сви смо летјели, летјели смо у сусрет рађања Фудбалског савеза Републике Српске. Тих дана ћу се сјећати до краја живота!“ говорио је Србо двије деценије касније.
